У ЛИПСАНДРИЈИ, ЗЕМЉИ САМОПОРЕКНУЋА

         Иако је књижевних награда у нас на десетине, скоро да се и не памти да  је неко од савременика био награђен по судбинској  сличности и песничкој ангажованости међу онога по коме се  награда зове и оног коме се она додељује, као што се ове године догодило са Наградом „Ђура Јакшић“.

          Овогодишњи жири за доделу ове награде  као да је свесно бежао од могућности која за предуслов узима: само нека је мушког рода, познат и да има књигу песама (!), и тражио управо  две горе наведене „кључне тачке“ у којима се остварује веза помеђу великог песника Ђуре Јакшића и добитника  награде за 2014. годину. И нашао их у  Мирославу Цери Михаиловићу, са југа Србије (Врање), за збирку  „Длака на језику“ (Повеља, Краљево). Иако временски толико удаљени (136 година), обојица исказују глас непристајања на постојеће, обојица увек у раскораку са логиком моћних, никад од околине  схваћени, и обојица – у наступу самоуверених праведника –  усамљени.

          Поезија Цере Михаиловића има много тога брехтовског у себи. Да би се боље схватио дух певања о стварности или ангажованој поезији Мирослава Цере Михајловића, можда је најбоље почети од самог наслова књиге – „Длака на језику“. Овде је реч о идиомском конструкту као ознаке за фрустрираност, „блокаду“ да се нешто јасније, гласније и што потпуније саопшти о неким дестабилизирајућим факторима када су у питању живот и човек свакодневице. Длака на језику израз је  немоћи или недостатка слободе да се што критички и на разобличавајући начин проговори о лажима, „фабрикама виртуелне стварности“, „технологији бешчашћа“, сатрапима у политици, наопаком чињењу или нечињењу у свету ту-присиства. А да би се то могло, треба се ослободити сметње – „испљунути длаку“ и отворити могућност да се језиком, сасвим слободно, обелодани оно што субјект мисли, осећа и као компресивни садржај у себи носи. И кад се то деси, креће се у изрицање истине посведочене колективном и субјективном искуственошћу. Брехтовско поимање ангажованости поезије  конкретизује и још боље допуњује унутрашњи смисао наслова аутопоетичка песма „Полазна тачка“: „песма постоји да те прене/ поготком у чело/ да претумба мозак/ да те распамети/ да изазове чуда/ интелектуални шок/ да те коначно приземи...“

          Цера Михаиловић  у поезију, ранију и ову, укључује и  потенцира актуелност стварности која се живи, наслеђене и новообликоване, и то чини како алузивним и иронијским  језиком тако и директним ударима по ономе што је њена перманентност – дебаланс на општем антрополошком плану (игнорисање историје, порицање традиције, одустајање од морала, знања, одсуство јасне пројекције будућности, заборављање самопоштовања, (не)садејствовање колективног и појединачног, занемаривање одговорности, одбацивање емпатија и др.). Из ове поезије, у свим њеним деловима („Ординација“, „Тапкање у Неместу“, „Спаса нема“ и „Гроб у шаци“)  чита  се обезличеност, пораз и обездушеност свуда и у свему. Песник на ширем плану даје слику дезорентисаности, пасивизације и умора нашег човека од премного наметнутих ситуација и  догађаја, од празних обећања испразних и у свему половичних људи. Субјективни хронични дефетизам који се ослања и  на наталожену колективну искуственост, он исказује симболиком просторних топоса: Неместо, Несврт, Липсандрија. Њима се упућује  на затвореност и безизлаз, патњу и  потонуће, уклетост и обесмишљеност трајања сваког субјекта, што потврђују и стихови: „трчи народ за шупљим речима за празном надом/ ликују тупави гласноговорници/ а никог да објасни ту врсту фасцинације/ новим прилозима за заглупљивање/ да се позабави феноменом лажног сна/ феноменом колективне хипнозе“ („Грађа за савремену гротеску“).

           Критичка свест/глас М. Цере Михаиловића укључује лично, локално и фолклорно, колоквијално, али их и надилази: трага за умноженим координатама општег незадовољства, удесом у времену и националном контексту, са песимистичком визуром разобличавања, а која подсећа на  Jакшићев и Dомановићев опсег  незадовољства и крика, са глухотом у којој нема ни сабеседника ни одјека. Обогаљена и ојађена  друштвена стварност, на поетолошком плану, често се манифестује преко лексике огољеног и „оструганог“ информативног језика који нас са свих страна запљускује и десубјективизује. Тако она (наша паветна стварност), преко језика и осиромашених смислова, најбоље саму себе описује, а на читаоцу је да  у тој мањкавости сваке вредности осети како се све тање „дише“ и све више „липсава“ (у  Липсандрији, земљи самопорекнућа). Наравно, патетике нема – интелектуализованa природа поезије то не дозвољава, али пораженост бића пред свим тим и запретани жал због свега тога ипак постоји.

          Критичка/ангажована свест Мирослава Цере Михаиловића јесте и глас хуманитета и узнемиреног разума, сав у духу једног Бертолта Брехта. Тако редак у овом нашем обезбојеном  и заблуделом песништву.

"Дневник", 17. јул 2015.                                                                Ч. Ђ.