О СТВАРНОСТИ, ПРИВИДУ И ДУШИ

        Најновија песничка књига новосадског песника, есејисте, критичара и  знаног издавача Ненада Шапоње (1964), са упитним насловом „Постоји ли додир твоје душе?“ (КОВ, Вршац, 2014),  сумирање је песничке искуствености по сегментима (из претходних књига) који су одређујући за његов песмотворачки опсег, почев од 1990. до данас. Са новим песмама које јој дају семантичку пуноћу и склапајући тон.

       Шапоњина књига, како је структуирана, оставља утисак спева. У генералном смислу, она и јесте спев с обзиром на  доследну стилско-језичку изведеност од почетка до краја, али и на кодна духовна омрежја која остају трајна подлога свих њених „певања“ (целина). А она су: Постоји ли додир твоје душе?, Ђоконда, Одрази варке, Очевидност, Море, Завера међубића, Просев, Изгледам, дакле нисам.

       Пре него што завиримо у семантички простор књиге – да би се потоње боље разумело –  треба напоменути  да је  Ненад Шапоња песник учености, знања (poeta dokctus), тако да изванпојавно, мислено, „надживљено“, когнитивно-умножено, постаје основна особеност његовог певања, на крају пропраћеног и аутопоетичким записом о схватању поезије и индикацијама које у њој постају градивне или добар повод за додатна промишљања. То је, у оваквим случајевима, када је реч о церебралном виду песништва, и потребно с обзиром на евидентну густину  метафизичких аспеката и саодноса (у овим мањим и већим песничким „блоковима“). Такво искуство већ постоји – поеме и спевови Миодрага Павловића и његови епилошки дискурси, мала есејизирања која их прате.

           Песничка књига „Постоји ли додир твоје душе?“  показује да њеног аутора, почев од првих песама, не треба тражити у свету појавних ствари. Он се не везује за облике, очигледности које постају обичност, јер то још није доказ о потпуности тога света. Изглед и граница предметне стварности воде у нашу чулну навикнутост и предвидљивост, али не и у  дубину невидљивог, коју крије једна предметност. А то песника не задовољава, нити је претпоставка за пуноћу његовог певања јер постаје „понављање поново поновљеног“. Друго, то видљиво/ очигледно/ ту-присутно, показује се и као врло варљиво. Наравно, ту варљивост  доносе наше представе о виђеном које су у зони сталне духовне и сензуалне колебљивости, због сенки, нејасноћа и рефлексија које прате појавности. Дакле, свет као непостојаност/ варка/ илузија/ привид. Јер, наше менталне слике о појавном нису увек исте и нису оно што мислимо да јесу – непобитне. Ништа до краја није одређено и „сасвим видљиво“, „нити предвидљиво“, и – увек смо „више од видљивог“. И  сходно томе, јавља се суд: „Овај свет пун је привида“ (Ибн Араби). А песник ће рећи: „иако јесмо нисмо“; затим: „Изгледам, дакле нисам“. Зашто? Видљиво је привид и маска за унутрашње/ невидно/ скривено, које обитава у дубинама битка. Стојећи немоћно пред том невидљивом страном битка, привид  су и наша мисао о томе, речи, слике и свет уметности. И све се показује као неуморна и бескрајна игра од привида. Јер, ништа се не може  сасвим сазнати, нити тачно исказати или поновити.

       Из те очараности привидом као игром, са немерљивим могућностима пресијавања и унутрашњих активитета, Ненад Шапоња  мисли да је привид у својој многоваријантности снажније доживљена реалност. Као осмех Леонардове Ђоконде (са мноштвом тумачења); као море у просипању светлосних слика, нијанси, сенки и наших заноса њиме. А  то је, опет, у великом дослуху с „људском душом“  која све дотиче, из које све исходи, у којој се све слаже: свест, чулни доживљаји, емоције, сећања, снови, визије, „просеви“ (интуитивни), инспирација – поливалентни простор у коме се преламају и претачу слике спољашњег света. Због чега и утисак да ниси у спољашњем свету, већ да је свет у теби. Сходно томе: колико појединаца толико и светова, тренутака.

           И тек са душом (таквом), а не као појавност, биће јесте. Поготову ако „у себи нађе оно место/ у коме се одиграва  доживљај постојања“, уверава песник, психолог. При томе, он на уму, изгледа, има спознају Јаства илити Сопства, Вишег Ја, као средишне тачке  целине бића. У томе и јесте пуни смисао трајања. Да би се то постигло, биће треба да следи смер ка унутра али и да буде у сталној вези са оним споља, и да се у тој интеракцији осећа  „додир душе“ или њено присуство. И тек тада свет може имати правог смисла, а биће пуноћу и хармонију у себи. Јер,  без тога – свет  је хладан, негостопримљив и туђ, а људско биће промашено. Сада постаје јасно зашто провокативно упитна форма наслова „Постоји ли додир твоје душе?“

         Поезија Ненада Шапоње се не исцрпљује овде. Она отвара и друге  релације – као што су: сенка и маска, време и људско биће, трајање и сећање, поезија и стварност, језик и свет и низ других запретаних онтологија.

        Идући за привидима и дубинским рефлексијама о стварности и унутрашњим „флуидима“, а обилно користећи антиномије, архетип-симболе, синестезије, парадоксе и оксиморонске конструкције, и заговарајући дуже песничке облике, Ненад Шапоња се креће ка властитом идеалу певања: винути се до „непотрошивости читања“ текстуалног.

"Дневник", 23. март 2015.год.                                                                      Ч. Ђ.