ЦРЊАНСКИ И ТАМНИ ТОН НЕЗАДОВОЉСТВА

          

            Новосадска „Академска књига“ један је од респектабилних издавача последњих година у нас како по значају издатих наслова тако и по естетској провокативности белетристичких дела.

           У свом одабиру за 2014. годину, она нам доноси и дело „Трагом Црњанског“ Мирка Магарашевића које је, по структуирању и перспектива из којих аутор прилази и сагледава великог песника, једно од ретких интригантних остварења у овом књижевном тренутку.

           Песник, критичар, преводилац и есејиста Мирко Магарашевић, пореклом из познате београдске породице,  а која је (стицајем околности) била у блиским пријатељским односима са Милошем Црњанским и његовом супругом Видом још с почетка тридесетих година прошлог века, под снажним младалачким утисцима и сећањем на пар  сусрета са великим песником, након његовог повратка из дугогодишњег лондонског избеглиштва у Србију (1941 – 1965), после више  деценија, објављује књигу „дубоке оданости“. Књига исијава сав обзир и љубав аутора према Песнику, његовом делу, грађанској традицији, својој породици као остатку те традиције и искреном пријатељству, бележећи при томе како оно  врхуни у повременим сусретима, ручковима, дискретним разговорима, у смиреним тоновима и унутрашњим тишинама.

         Фасцинација Црњански, иако траје педесет година, не сахне већ, насупрот томе, све већма траје, преображава се и добија на кристализацији. Управо о томе говоре и два сегмента ове књиге, сачињене од текстова објављиваних у текућој периодици. У првоме је – кроз четири спонтана сусрета са великим Писцем (1966, 1970, 1971.  и 1973) – дат физички  профил овог српског великана. Сваки од тих сусрета „изблиза“ у младом човеку, касније медицинару и зрелом књижевном ствараоцу, буди узбуђење, оставља  „дах незаборава“ јер је то привилегија да се буде поред неког ко је већ животно опустошен и сагорео али чије дело и судбина почињу тек да се митологизују. У другом сегменту, много обимнијем, аутор прати духовни флуид који суматраистички струји Црњансковим песништвом, и хвата Песников унутрашњи профил меланхолијом настањен.

         Црњански се 1966. године, после двадесетпетогодишњег странствовања, први пут појављује у дому старих пријатеља, такође пречанског порекла. Том приликом, будући аутор ове књиге, у расположењу младалачке „свете напетости“ упамтиће и заувек понети слику уморног лица седамдесеттрогодишњег Песника, специфични анатомски положај његове доње вилице, маркантни изговор његовог рулајућег „р“, али посебно „сјај песникових очију“ у којима је видео жар живота. И још нешто, врло важно: понеће представу о његовим кратким питањима и сведеним исказима којих никад није било много. Ти искази, лишени било каквих ауторових коментара, биће у свести онога који  пише књигу  носивни знаци иманенције Црњансковог бића. А они су: 1) Милета, рат и време су нас опустошили“; 2) „Друге су сада сенке око нас“ и 3) „Наше смрти се нагомилавају“. И кад се заврши читање целе књиге, изговорене речи не престају да се памте. Утисак – као да их је  отргао из властитог песничког контекста, и тиме још једном подвукао сву условљеност својих умора, сумњи, зебњи и оне велике меланхолије која ће потећи његовим песничким остварењима.

      Мирко Магарашевић се овде показује као писац мере речи, који се чува великих реторичности и неукусног „гурања“ себе у први план. Он – због свог дигнитета – следи суздржаност како Песника тако оца и мајке. Тиме он имплиците показује да је ипак неко и да много држи до свог грађанског порекла.

        И док је први део књиге од приватне документарности, са спонтаним залажењем у досад затворене породичне и пријатељске саодносе, други план књиге је од критичко-есејистичких текстова (осам их је), отворених, ерудитивних и аналитичких, са изведеном синтезом на самом крају. Заправо, реч је о сегменту у коме М. Магарашевић успоставља унутрашњи профил Црњансков, боље рећи трага за његовом меланхолијом и оним што је – као сублимат песничког дела – увелико генерише. При томе  он полази од многих биографизама Песника  (како у животу тако и у делима); у своја разматрања укључује позната имена неких истраживача, дајући им за право или их оспоравајући.

     Аутор књиге, на крају, прихвата истину да меланхолија и трагично осећање живота Црњансковог исходи из „неиспуњења“ себе и нагомилане „недовољности“ у себи, и то по семантичкој оси: туђина – завичајност – Београд („изгубљени сан“) – Сербија – колектив (национ) – „неоствареност пројектованих идеала“ – осећај „изгубљеног припадништва“ – пролазност – деструисање постојећих вредности –  „тескобне слутње“,антиципација „ужаса нових“. Стога је, и по повратку у отаџбину 1965, изговарао горке речи и показивао горки осмех, како се каже у књизи.

      Све су ово  семантичка језгра  или капсуле у којима су похрањени многи антрополошки смислови  Црњанскове егзистентности, али, на емотивном плану, монохроматски обојени. Детерменише их тамни тон незадовољства, празнине  и тешке меланхолије.

       Магарашевићеву књигу, што је  ствар истраживачке озбиљности, прати и текстолошка апаратура: биографије, предметно-тематски регистар, именски регистар; фотографије, посвете и факсимили Црњанског, коришћена литература.

         Књига – за издавача: погодак, за читаоца: ужитак.

"Дневник", 27. април 2015.год.                                                                   Ч. Ђ.