МИКС-ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ

      Књижевност је нajprovakativnijа i najsubverzivinija igra duha spram date nam stvarnosti. Захваљујући баш тој игри, она је у  sebi preobrажава и уводи у једну другу датост, чудесну и аутентичну. Пратећи тај њихов саоднос, правце и домете творачке игре духа, а преводећи то на медиј песништва, њиме је највише експериментисао, Мирољуб Тодоровић  каже како „песма помера границе света“, како је сама по себи „догађај света“ и у самој „структури света“.

        Колико та игра духа може бити  неукротива и мимо стандардних матрица обликовања песминог света, сведочи нам и  песништво за најмлађе – дечја поезија  ствараоца који је постао парадигма за њен парадоксални свет и играрију духа каква је до јуче била незамислива.  Реч је о новосадском  сатиричару и песнику Попу Д. Ђурђеву (1953). А повод је новоизашла књига „Мадам Тисо, Дунав Тисо“ (Међународни фестивал поезије – „Смедеревска јесен“, Смедерево, 2014).

         Поезија за децу  Попа Д.Ђурђева једна је од најотворенијих за нове и досад непознате поетске игре у савременом песништву за најмлађе, а што је чини посве модерном у поступцима обликовања и подједнако интересантном и за одрасле.

          Прво што пада у очи, а то је да је њено „тело“ предаторско – храни се свачим и „једе“ све: предмете, механичке справе, алатке, биљке, инсекте, птице и животиње, замајеве, аждахе; храни се  насловима књига, прича, песама,  филмова, представа, „окрајцима“ разних мисли и стиховима из других књига (користи цитате); узима са царских трпеза али и рекламних „депонија“ телевизија и новина. Ограничења у томе као да нема.

        А све са циљем да се створи шарен-свет који ће укључити машту, заинтересованост, промишљање, смисао за  комбинаторику и духовну игру  детета; да домишља свет и само зађе с ону страну видљивог. Али и да му покаже (на неким примерима) како се текстови могу правити и читати и на другачији начин.

       Док обликује свој уметнички свет, Поп Д. Ђурђев деконструише стварни свет, али чува нити које га  држе у везу са традиционалним – змајевско, радовићевско, ршумићевско није најурено из његових песама, већ стално провејава кроз нонсенс спрегове, досетке и ритмичке блискости. Он иде и  за  сигналистичком поетиком која му отвара простор за графичко-визуелне структуре  таквог устројства да се песма може читати хоризонтално, вертикално, дијагонално или комбиновано – као у песмама: „Ког је пола ваш бицикл“, „То је оно право“, „Писмо из бојевог гађања“. Има их чисто визуелних и визуелно – вербалних ( стихованих).

         Ту су и конструкти песама  сатворених од  знакова из сфере маркетинга (логотипа) који митологизују одређене произвођаче, производе и купопродајни аспект нашег  трајања. Ђурђев деструише њихову првобитну поруку и у новоствореном контексту развија иронично-хуморну, шаренилом обележену, уметничку текстуру. Међу њима су и остварења са отежаном  комуникацијом – праве „мозгалице“ или „главоломке“.

         Песник Ђурђев у поетизацији својих светова, рекосмо, користи и поступак цитатности или игру интертекстуализације: преузима наслове, синтаксичке изватке из других дела, ликове, ситуације и, уз поигравања, ставља у функцију иронијско-хуморне пројекције дечјег света. То би биле песникове конекције и линковања са познатим, односно прочитаним, у циљу стварања малих сазвежђа од књига у једној књизи. Користи арго-језик и бирократско-политичке фраземе дошле у нашу свакодневицу преко  медија, и опет да песма буде што успешнија „зезалица“ у „обрачуну“ са таквим, обездуховљеним светом.

        Међутим, оно што је одређујуће за последњу књигу Ђурђева, то је њена идиоматска природа, настала из употребе непотрошивих говорних константи у језику, којe и нису друго до „клишеи, нерашчлањиви скупови речи“ у говору једног народа

 ( везана врећа, чизма главу чува, хватају зјале, има да роди мечку, кад се прашина слегла, мртав хладан, Дрвена Марија, жалосна му мајка, обрни окрени, ко руком однето, врбов клин и др.). Ово пак, код младог читаоца, буди радозналост и враћа га на врело живог говора, на  гипкост, мудрост и пластичност казивања.

   Поезија Попa Д.Ђурђева нуди се, дакле, као микс/стапање низа поетичких слагања која чине да она буде и нонсенсна (почев од самог наслова), визуелно-вербална, интертекстуална, интермедијална, ребусна, постмодернистичка, идиоматска поезија. И она не опевава постојећи свет, већ из њега ствара нов, загонетан и на сто начина оцветавајући свет.

"Дневник", 20. април, 2015. год.                                                                  Ч. Ђ.