АПСТРАКТ(ИЗАМ) ПЕВАЊА СИМОНА ГРАБОВЦА

                 Симон Грабовац: "Концентрични кругови", Орфеус, Нови Сад, 2015.

        Када песник  Симон Грабовац (1955), односно његов алтер его (лирско ја у песми), на почетку оглашавања себе у песништву (Кртичњак, 1979) каже о неком да се „увукао у нутрину пејзажа“ и – претпостављамо – ту изградио себи станиште, и када доста касније подвуче: „све се догађа изнутра“, а онда заиска да му реч „буде заумна/да се не може објаснити“, онда је он одредио своју стајну тачку, око које ће се правити концентрични кругови. Они ће се, као на води, ширити и бивати све већи, то није спорно, али је њихова метафизичка природа већ одређена том тачком која се неће мењати („нема одустајања у истој тачки сам“). Правећи избор из Грабовчевог песничког десетокњижја, са насловљеношћу „Концентрични кругови“ (Орфеус, 1914), Зоран Ђерић – успостављајући 17 кругова у књизи – као да је то имао на уму, а што овом песмотворењу даје један дубљи поетолошки смисао.

        Симон Грабовац је у српску поезију пристигао на таласу неоавангардизма с краја седамдесетих година, када још одзвања Решиново „Стругање маште“. Грабовац не песмотвори у име човека (општег), нити јаве, ни чулне спознаје, већ – на то упућују и претходне назнаке – у име песничког сна: да се усталасано и преливно у индивидуалном, а слободном кретњом слике и језика изван „решетака“ већ препознатљивог песничког праксиса, разлије у песмама као тамна и непредвидљива вода. Овим се пак жели рећи да ће трајање Грабовчевог певања обележити апстракт(изам), конкретније – апстрактни експресионизам.

        Скоро свака песма Симона Грабовца, као и апстрактно сликарско дело, опстаје у измаглици значења. Директних именовања нема, сходно аутопоетолошком ставу: „ све је у нијансама/ што се преливају.“ Зашто? Песма је отисак менталних флуидних стања; она је (заједно са тмастим језиком) носилац слободног дотока покренуте енергије која  навире из несвесних, сновних и фантазмагоричних дубина субјекта, у којима су, између осталог,  „ускладиштени  призори“ и „слике детињства“. Језик је, дакле, проводник, а песма хваталица „одсјаја невероватно богатог далеког подсвесног света“, како сам песник каже. Зато је спољни свет и остао изван песме и свео се на коју крхотину или бледе обрисе. У њему нема човека, упризорења, сусрета, интеракције. Само се на два места, чини се, јављају гомиле у понетом кретању, што су налик стихијном ваљању крда. Панорамични обрис обезличеног мноштва које прати негативна афекција. „Свет се распао у парампарчад“; он је сав од егзистенцијалних и метафизичких рупа и траје се у рупама, по чијем безданом дну човек бауља.

            Спољни свет Симона Грабовца, опустошен и празан, сведен је на мали низ предметности које постају „опсесивност“ (Иван Негришорац): дрво, сто, столице, ормари, полице, ножеви, ципеле, врата, чекић, велики ован, вода, река без обала, земља, ваздух, рупе, зид, бројеви – све речи са тамним наносима значења у себи. А та „окупираност стварима“ (која асоцира на додирност са поетиком Новице Тадића), настаниће и његова три сјајно изведена есеја о позоришту (16. круг). И у њима нема ни позоришних људи, нити људи у позоришту (публике), већ сама поетизација реквизита, помагала: столица, светлосни ефекти, костими, сценографија, глумчев глас – као продужености, протезе глумаца.

     „Нутрину пејзажа“, затвореног у бићу, а усталасаног, одређују – несигурност, стрепња (анксиозност), страх од рушилачког и ништења, од есхатолошког... Амплитуда узнемирености стално се мења, опада и расте до успаничености. А све то води у регресију, у редукованост субјекта, у аутоматизам усплахирених понављања истих модела синтаксичких конструкција, речи. Наравно, у функцији спољне претње, психолошког „аларма“  да је биће угрожено и да ће се под дејством неких сила извана просто распасти и разлити. Посебно место у томе имају елементи несвесних таложења, предмети са „митским сенчењима“: зид, вода,  ватра, ветар, рупе, па и „велики ован“ чија је смисленост у сталном колебању . Као једини симбол одбране и обрачуна јавља се „чекић“ – у њему је моћ делања, сила преображавања, правде и освете, али и одлучност, удар рушилачког.

         Треба истаћи и то да су неки од ових метафизичких аспеката Грабовчевог певања већ доловљени, мада не и детаљно разматрани, још у првим круговима његовог јављања ( И. Негришорац, Ј. Зивлак, Ђ. Писарев, З. Ђерић и др.).

          Једном означена стајна тачка  овог поетизма још се брани ставом песника да треба тако и да остане, као зарек пред самим собом. Међутим, читалац поставља притање није ли време да се пређе преко „мутне воде“, изађе из „магије“ концентричних кругова апстракт(изма) и крене у већу и опипљивију отвореност стварања. Крај књиге (17. круг), епилошка песма, децидно пак потврђује да од тога неће бити ништа.

       

         

     

"Дневник", 1.јун 2015.год.