Часлав Ђорђевић

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О ПЕТЕРУ ХАДКЕУ

ВЕЛИКИ ПИТАЧ

Стајали смо на мосту на Дрини нас четворица

(Без икакве алузије на јеванђелисте)

И зурили у плаху воду потом Босну

У њену празнину гарежну

Увијени у копрене од снега и дугих ћутања

А онда је Велики Ходач Петер Хандке* питао

Да ли је Дрина доиста крива

Да ли овај мост дели или спаја

И да ли је преко било птица

Питао је откад су куће тамо тако црне

Ко им је дао такав тон и зашто немају димњаке

И шта ће бити са родама кад се једног дана врате

Питао је зашто тамо нема лавежа паса ни звиждука

(Време је лова на зечеве)

И зашто се деца не санкају

(Та побогу ово је први снег)

Раде ли тамо школе

Шта је са дечјим цртежима

Шта је са часовима певања и хоће ли се икад држати

И да ли тамо душа која ноћ преспава

Питао је уздахно: Ко је крив за распад лепоте ове

Ко је први кренуо у нож-заваде

Пре него што је крик пресекао звездано јутро

И вапај полетео преко моста спаса

И хоће ли овде негро војници и они из Аризоне стићи

Питао је и питао Велики Питач Петер Хандке

(Не марећи много за летње ципеле и дрхтавицу)

А затим ућутао и ћутао до краја века

Док смо зурили у Босну у  зјап  рану

Док је Дрина под нама носила труло лишће

И покидане речи наших подераних одговора

Док је снег по нама вејао

Док се ужас тишине над кућама и у нама до неба пео

     11. новембар 1995. године

________________

^*Петер Хандке (1942), велики европски књижевник и хуманиста, суочен са бешчашћем европских интелектуалаца, посебно француских и немачких, када је у питању рат у бившој Југославији и однос пун мржње према Србији, из протеста и жеље да се лично увери  у постојеће стање, са својим пријатељима (Жарком Радаковићем и Златком Боцокићем), 7. новембра 1995. године, долази у Србију, у Бајину Башту, на Дрину.

ДОК ВЕЛИКИ ХОДАЧ  ПУШИ „ДРИНУ“

БЕЗ ФИЛТРА  У РЕСТОРАНУ „ТАРА“

У БАЈИНОЈ БАШТИ

У ресторану „Тара“ у Бајиној Башти

(Док напољу још траје увод у велику епопеју снега)

Велики Ходач Петер Хандке*

Промрзао пали „дрину“ без филтра

Гуши се кашље успут пије вино кувано

И започиње ћутање дубоко као ноћ над Босном

Дуго као година на Балкану

Док пуши „дрину“ без филтра

Велики Ходач Петер Хандке

Димном завесом одвојен од столова од људи

И  гар-кућа с оне стране реке

На трен понавља путеве старе у табанима записане

И албум-слике у свести слајдоване

(Мада му то није намера):

Поздравња пахуље на Хокаиду у Јапану

Хвата свице у летњу ноћ у пољима Фурланије

У априлу ослушкује звона на Пиринејима

У Андалузији радује се облаку жар што гаси

Погледом милује снежно попрсје високог Сент-Виктоара

На светлице (светионике) отока јадранских

На охридске јегуље и преспанске јабуке мисли

Отвара нар и наранџе једе  на Пелопонезу

Посматра трке болида у Монте Карлу

Храни пазинске голубове у предвечерје на Истри

Мерка младе жене на цитадели у Будиму

Шета падинама зелених Алпа

Са монасима разговаре води, литургијски пој

У Студеници и Грачаници слуша

И зури у зелену воду криве Дрине која односи

Смрт нечијих патика смрт лишћа

И  док пуши „дрину“ без филтра у ресторану „Тара“

                                                                 у Бајиној Башти

Он исписује епопеју малих ствари

Он се удаљава од адског света

У коме додир кажипрста две руке остаје без одзива

Он исписује епопеју бола

    13. новембар 1995.

ВЕЛИКИ ХОДАЧ ПРВИ ПУТ СЛУША ГУСЛЕ

Звук гусала* га мами и носи све у даљ

Држећи се за танке нити звука

Он започиње пут кроз време

Он већ види  кнежеве велможе

Он већ диже пехар

Већ пије рујно вино

Већ осећа омаму пркоса и за побратиме

Већ има Милоша и Топлицу Милана

И тек сада док гусле слуша схвата

Зашто предстоји тако дуго опремање

Јунака у сваки бој:

Треба погинути са звездом на рамену

Са соколом у срцу

Са замахом  убојитог копља у руци

Умрети чист умрети у сјају

Јер одозго гледа Бог

(И као сваки прави бог)

Зна да разликује шта је Инат а шта Част

   15. новембар 1995.

 *  Другог дана свога боравка у Бајиној Башти ( 8. новембра 1995), Петер Хандке је зажелео да види гусле и чује гуслање. У стану гуслара Александра Жугића  Хандке је слушао његово епско певање

ЈУТРО НОВЕМБАРСКО,  НА  ДРИНИ

Слика више пустошна него идилична:

Јутро новембарско, рано и врано;

Долина – капсула у време положена, већ оснежена,

Пресеца  је само отежало отицање Дрине, криве.

Над главом твојом ни лет, ни грак;

Поспаност града намерно мимоиђена

И твоја силуета, испосна, долутала,

У сиву обојеност празнине као с неба на земљу

Спуштена, и ту, на обали, засађена.

Али ти, одолевајући том притиску глухоте,

Без предрасуда, усред  усуда који дели и смрт сеје,

Силазиш до воде, до дна себе,

А онда, стојећи или чучећи, свеједно,

Мишљу мостиш реку, две обале спајаш,

И у нађеној равнотежи сопства, над водом

(То ти је било и најпотребније да би боље видео),

Одговоре за успостављање пустоши ове тражиш

(Не желим рећи: твој пројекат је грандиозан –    

Спреман си , и кад те не буде било овде и сад,

 Идући по свету, криву Дрину да исправљаш),

Иако је много раније дефиниција нашег пакла пала

И на свим сајтовима, затуреним местима света,

На сва уста, уз бубњеве, графите и собних слика обзнањена.

А шта је и како је  даље било – зна се.

---