НА ПЕСНИЧКОМ СПЛАВУ  МИЛАНА НЕНАДИЋА

            

            Случај је хтео да  четрдесетогодишње песниковање Милана Ненадића (1947) буде обележено на најбољи начин: наградом „Петровдански венац“ (Калиновик, РС) за збирку песама „Редна чаша“ (2012) и књигом изабраних песама „Венац за Гаврила – Завештање“ (2014) која иде уз  награду.

           У овој завештаној поезији (избор самог песника), Ненадић се креће песничким координатама назначеним већ у песми „Ненадић“ која је више израз његовог аутопоетизма неголи  особитог уметничког досега. У њој он потенцира дисхармонију света, сукоб субјекта са светом али и конфликност у самом субјекту; идење ка предачком прапочетку и историјском. Циља на епски пресек, са атентатором Гаврилом  Принципом у средишту као предметом властите идентификације; узноси немирење и бунт као перманентно стање бића, саморазорност и стални дослух са смрћу. О томе ће све време и певати.

         Поезија „Венац за Гаврила“ је компонована од шест целина које асоцирају на исто толико преливних поља којима теку црне воде, бивајући све дубље а  удари све интензивнији. То су: Предак и потомак, Кућни вук, Венац за Гаврила, Из дубине бога, Завештање и Страшни суд.

       Песнички свет М. Ненадића отвара се раном спознајом лирског субјекта у односу на завичајни и ближњи свет, али не без  ухваћеног колективног памћења и гласа који пристиже из временских даљина. При томе живот се нуди као континуирано трајање, у коме (духовно) садејствују предак и потомак. Песникова дијахронијска перцепција, врло битна и неизоставна.

         У лирском кругу „Кућни вук“ присутан је „трајни немир“, а спознаја очаја и ужаса бива  јаснија. Очај и ужас су  константа „у мртваји“ човековог бивства.  Томе и трулежној поспаности века супротставити вољу за слободом, дивљи принцип сопства, ватру немирења и пламен бунта, и наћи се у светлом кругу прошлих источника, постаје несаница и императив будућег атентатора.

        Сонетна творевина „Венац за Гаврила“ има средишно место у књизи; она је носивни стуб њене „архитектонике“, велико умеће и  уметнички домет једне духовне реализације; врхунац Ненадићеве идентификације са атентатором Приципом; место највеће дивинизације према завичајнику и  претку који је једним пуцњем преорао дремежни свет. Нико и никад није тако комплексно ухватио одјек Гавриловог пуцња и од њега начинио хвалоспевни белег за оне који ишту правду, славе пркос и моћ отпора. Зашто? Стога што из Гаврила говори превратник, право на слободу, на властити избор и побуну, опорука предака да злу не треба повлађивати, да себе треба достојно оверити у времену и тако утиснути име у памћење будућих. Он је слика свих прошлих и будућих сањара, са  вером у смисленост жртве.

             У целини „Из дубине Бога“ предачко је сасвим определило потомка, и он из те  сенке више не може. Оптика и доживљај света се много нису изменили: исти се немири носе, црнило се понавља, зебње увећавају; на наметнутуте оквире и мефистофелску игру се лако не пристаје. Предак се повлачи, мада понетост њиме не престаје, а у први план избија потомак, сасвим дезорентисан, очајан и располућен у приликама  опште деструкције и ратне калварије, што најбоље показује  „сноп“ песама „Завештање“.

            Настаје време колективног усуда и растоке („Завештање“). Човек, свет у њему и око њега урушени су. Свако је доживео „бродолом наде“, а „уточиште“ је кафана, бескућни простор. Људи су бродоломници, а егзистенција уклети брод или, конкретније, Сплав „Медуза“ (из 1819) Теодора Жерика, на коме су излуђени  појединци, у ранама и са вапајима, болесни и на самрти, кадаверични... У годинама настајања Ненадићевих песама (на овом простору), цело једно друштво и домовина били су налик  на  овај сплав уклетих, на „Пијани брод“ Рембоа. То је и она Ненадићева скела из истоимене песме, препуна празних душа и беспомоћних, на средини реке, у време бомбардовања. Препуна скела која није пристигла Нигде, за чије путнике не брине Нико. Сплав, од ужаса, паклених слика и Страшног суда, управо је и  цела ова књига.  А то ништа друго и није до обзнана Страшнг суда  који не обећава никакав спас у овом „рају лудака“, како иронично  за наше цивилизацијско станиште  каже песник.

        И да завршимо: М. Ненадић је екстровертни песник, осећајно-интуитивни, бодлеровско-дисовски таман песник („цедим црнило“, рећи ће); попут Вијона неукротив, изнутра анархичан; са ослонцем у епском и националном, са архетипом у поетском току. Потенцира темпоралност (пролазност и смрт); свет без великих озарења и наде јер  време нас у нулу претвара док нас носи „космички сплав“.

      Завештање М. Ненадића је – као што рекосмо – горко, тамно, дубоко, од наслага ужаса. Али га то не умањује. Он је антологијски, велики песник.

"Дневник", 8. мај, 2015.год.                                                                             Ч. Ђ.