Поводом Награде „Васко Попа“

    

                              ПЕСНИК ИЗРАЗИТЕ ИНДИВИДУАЛНОСТИ

Јован Зивлак: "Под облацима - Изабране и нове песме 1979-2014", Адреса, Нови Сад, 2014.

          Лауреат  велике награде  „Васко Попа“ за прошлу годину је  песник Јован Зивлак (1947, Наково), па би било уљудно, макар и са извесним закашњењем, да се о њему као изузетном ствараоцу и  песнику, у  граду коме је толико битних култоролошких ствари даривао,  проговори која реч и на овом месту. Посебно о књизи „Под облацима“ – Изабране и нове песме (1979 – 2014), за коју је управо добио ово признање.

         Јован Зивлак је стваралац модерног профила у поетолошком смислу, који конзистентно траје већ  тридесет и више година. Песник широке културе, какви су били Јован Христић, Иван В. Лалић, посебно Миодраг Павловић коме је и најближи по артикулацији и досегу метафизичког у песми као носивном стубу пригушене мисленености, са повременим траговима културолошких искуствености које јој претходе, а опет у мери  која је нимало не обезличује.

        Поставља се питање како је могуће трајње поезије  са таквом вредносном нивелацијом (без осека и засека, плићака и порозности, замора и губљења даха у језику, синтакси, слагању слика). И  утисак: да је писана у само  једном временском интервалу, и да не делује нимало „архивски“, да из ње и даље говори  савремено поимање песништва, да је остала у дамарању свежа и са учинцима изузетне актуализације. (Зивлак је са препеваним песничким књигама на више од десет светских језика водећи међу нашим песницима; о њему је писан и докторат, тумаче га филозофи.) Вероватно да то долази отуда што  он стрпљиво чека да се песма уобличи и огласи себе, што са особитом осетљивошћу бира предмете и уводи у симболичку конфигурацију језика, што има сасвим јасну мисао (никад доктринарну) како о поезији тако и оној мисли што понорно отиче песмом а да нисмо ни свесни колико је има. Можда и због тога што песму делокализује, ослобађа конкретних и ефемерних значења и уводи у свепеснички свет у коме уместо емоције доминира Cogito модерног бића.

        Песнички обол „Под облацима“  има  избор из шест књига које су аутора дефинитивно одредиле као стаменог песника („Троножац“, „Чекрк“, „Напев“, „Чегртуша“, „Острво“, „О гајдама“ и „Нове песме“ (као додатак). Приступ овоме могућ је само ако је панорамски и синтетички, у мери у којој се то може бити на малом новинском простору.

        Постоји спољашњи свет/ датост, бивство, биће, као што постоји и мишљење (знање) о бивству, бићу. Логоцентризам Јована Зивлака, натопљен наглашеним субјективизмом, не игнорише прво; насупрот, он полази од њега, оно постаје његова искуствена и песничка подлога, али више обитава  у овоме другом, стално везан за „чекрк“ који га спушта у дубине и диже у метафизичке висине (њима стално тежи) да би  се нашао „под  облаке“ док пева. На херменеутичком плану: у позицији изнад облака, субјект би изгубио везу са стварношћу, постала би му страна, преовладало би трансцендентно; у положају „под облацима“ боље мисли себе, са те висине боље види ругобу, празнину, недореченост света; у „чистом ваздуху“ боље сагледава остављене трагове у времену и земној прашини; лакше асимилује лепоту прозрачности којом се песма храни. Боље се могу ослушнути  сазвучја смислености које емитују древне гајде  јер она (та сазвучја) пењу се у висине и надилазе дах који их одашиље и време недри . (Да нису гајде тако битне, не би их Талес Милећанин, од делфијског пророчанства, добио на дар за  највећу мудрост.) Самим тим и мисленост о  овоземаљском свету  биће мање мутна. И слободнија. И „напеви“ чисто изведени, и саображени полету душе оног који са те висине пева.

           Читање Зивлака уверава да песничко дело треба изнутра да дише, пулсира, да се увећава кроз језик и одсјаје новоухваћених значења . Ствара се једна нова, зивлаковска поетска стварност у којој се конкретности као растварају и постају не баш лако ухватљиве у својој значењској измештености, због чега се увек и другачије конституишу у свести онога ко их прати. А то је већ  идеал да се увек прође кроз нову и другу капију спознаје, што и јесте један од основних смислова Зивлакове поезије. Ето тако се може  „ископати реч што пробија сва врата“. И тако може доћи до несводивости испеваног као  циља.

            Јован Зивлак  устоличује људски субјект као средиште  постојања, узноси реч/језик (у песмама „О, речи“, „Поседи“, „Силазак“, „Гајеви“). Јер  у језику  је моћ која биће артикулише; у језику биће обитава, са свим траговима, памћењем, искуственошћу. Стога и песник каже „нисам онај који јесам“, ако се ослањам на вид; ја „јесам оно што казује виђено“. Зато се и највише бори за реч –   језик је као со постојања, каже он.  Човекова мисленост иде са знањем  па зато и глад за њим („Зимски извештај“, „Зденац“, „Кошара“, „Под облацима“) – да би биће дошло до духовне пуноће и себе сасвим осмислило у својој временитости. Памћење је одмах поред језика и знања. Оно је примарни знак човекове смислености. У њему су потхрањени сви трагови. То су они трагови о којима говори Дерида, због којих постоји и језик дела, па они били библијски, митски, филозофски, историјиски, персонални. Зивлакова поезија сва је од трагова., али само у виду наговештаја и танких премаза по рубовима искуствености, без извлачења емотивних наноса ... Ова поезија је велика одбрана достојанства песништва.

        Зивлак  је песник изразите индивидуалности, у свему довршен песник, са интелектуалним преокупацијама које, зналачки у језик положене, боје цео један песнички опус. Поезија која не пристаје на одсуство  духа у суочавању са њoм.


"Дневник", 24. август, 2015.