СВЕТ ИЗВАН СВЕТОВА

            Сунчица Денић: Свет изван, Албатрос плус, Београд, 2014.

        Много је испричаних прича и написаних књига о Косову у последњих петнаест година, било да је реч о поезији или уметничкој прози. (Косово је вечна српска тема!) Међутим, у савременој књижевности мало  је дела или скоро да их и нема, у којима је одсуство експлицитних  пројекција стварности, пренаглашене патетике, реторичке испразности, или оних дела без замарајућих поновљивости идеологема и поступака у презентовању  једног вековима урушаваног и до дна деградираног етноса на том истом простору.

      Књига која не понавља те слабости и, у тој мери, не подлеже препознатљивом инструментарију  обликовања поетског света је најновије прозно остварење Свет изван Сунчице Денић, научног радника, педагога и књижевног ствараоца. Она настоји и успева да на косовске теме, актуелне и велике, и о непреболу који иде  с њима, проговори из једног другачијег наративног угла и поступком за који би неки рекли  да и није иновантан.

      Реч је заправо о  ауторском сензибилитету хришћанско-светосавске смерности и привидно поетичкој поједностављености која свој пут остваривања  тражи и налази преко микро тема и сасвим  обичних датости. Сунчица Денић користи обрнуту оптику доживљавања света у односу на досадашњу књижевну праксу, када је реч о делима косовске тематске  усмерености. Дискретно и преко наизлед простостодушних исповести  малих људи индиректно долази до магистралних егзистенцијалних тема, важних питања и имплицитних осуда савремене европске цивилизације у којој су и те како, захваљујући њеним манипулацијама, могући међусобно покидани, издвојени мали светови (енклаве), остављени да буду изван вредности великог и јединог  света у које се  та европска савременост заклиње.

     Не тако обимна проза Свет изван Сунчице Денић структуирана је од  више наративних дискурса, међусобно  лабаво постављених, посебно насловљених, што алудира на збирку приповедака (свака прича има свог фокализатора, исходишну тачку нарације, сензибилитет емотивног и когнитивног бојења, свој ритам). Али, овако устројена наративна текстура, на општем плану, увелико подражава и роман у коме се сви појединачни наративи понашају као  поглавља. Њих обједињује глас, ауторски интониран, преко кратких конект-дискурса, што претходе сваком од њих, те асоцирају на прелудије у музичком делу. Као и то да се у фокусу свих засејаних тачака гледишта отвара мапа  једног те истог: Угљаре, Угљарчани и свет у њима. А  да је Свет изван управо  роман на то опомиње и мото Данила Киша с почетка књиге, сугеришући читаоцу да је проза ове ауторке у ствари резултат идења  за идеалом  писца, тј. његовим сном да напише књигу као целину, односно роман  са поглављима (причама) која ће се читати и засебно, и свако од њих имати свој особени ритам, а што би било налик на промене ставова у музичком делу. На тој парадигми се и гради структуирање овог дела Сунчице Денић.

       Приповедни свет ове прозе, означен као свет изван, није развијан с претензијом да се он артикулише модерним језиком и поступком наративног модернитета, у првом реду наративним гласом споља, који одзвања  као ауторов коментар. Зашто? Он би показао своју позицију свезнајућег, али не и пластичност, убедљивост, јер је то глас  дистанце, па зато и хладан, бескрван. Он је више интелектуализација наративног, а мање аутентично виђење  и пресно казивање стварности. А то може најбоље да покаже говор изнутра, самоговор наративног субјекта – са њим надолази права реч, веристичка слика ствари, интимистичка обележена перцепција  окружења или живљена истина, до чега је ауторки нарочито стало. Зато и Професор, истраживач топонимије и ономастике, који је у тај „свет изван“ (Угљаре крај Приштине) бануо из једног другог, отворенијег света,  иако оставља утисак да ће бити први и главни наратор из сенке о људском удесу, у томе не успева. Боравећи у Угљару, он је понесеност тим светом започео наративом „Угљаре, Угљарчани“; отворио је врата тога света,  али  на том уопштавању и остао.  Као да нема вољу или моћ да зађе у  њихова срца, да кроз организацију причања оваплоти њихове покидане и траумама нарушене душевне просторе. Враћа се своме пројекту, а обавезу да буде конектор, води читаоца из наратива у наратив, преузима неко други (аутор). Слушајући приче и бележећи језик  разних казивача, тај други ће скинути корону са унутрашње/духовне панораме тог затомљеног и заборављеног света. А њих десетак наратора/фокализатора, поражених, неутешних, сваки са својим сензибилитетом и ритмом, донеће приче о себи, свом посртању и свету у коме су, али без саморазорне патетике и са духовном компресијом која ни једног тренутка не занемарује оно што је једино преостало у том голом животу – достојанство, неописива везаност за кућу, њиву, завичајно небо и императив: упркос свему, трајати без тамне мржње у себи, иако су зла  била учестала и превелика.

          Свет Сунчице Денић, у својој омеђености, налик је на уклето острво, у зони етничких подвајања, сав од метафизичких зидова. Обележен је неизвесношћу и страхом, сакупљањем у себе; релативизован свет, на граници етничког и биолошког  опстанка у односу на онај који га окружује, притиска и тријумфално слави свој дослух са великим светом. Крајње маргинализован, изфрагментисан и максимално поништен, човек из света Сунчице Денић остао је без илузија јер је изгубио ослонац у Богу, у себи и у другоме (човек се ослања на човека, на породицу, заједницу, на  веру у Свевишњег), а са тим губитком нестала је и равнотежа у њему. Живот се претворио у климаво и лелујаво трајање („Ветерник“, „Зара, Трајко“).

            Постоје два модела понашања. Издомљено биће колектива, у избегличком насељу Ветерник, споља и изнутра дезинтегрисано,то најбоље осећа и зна. И када је његов  језик изгубио моћ да објасни и дорекне поразну снагу губитка, сву тугу и непребол, и када је усахла нада, говор је сасвим престао и уместо њега дошло је ћутање, тешко и дубоко, чије се трајање не мери. Оно је сада моћније од свих могућих прича. Ћутање као неми ламент над својом судбином, као вид  занемелог протеста спрам дехуманизованог света, као сведочење о деперсонализацији бића и одбијање да се траје у таквом свету; као добровољни и свесни силазак у својеврсни аутизам: ништа им не смета, на ништа и никог се не жале; не желе да знају ни за време ни за догађаје, нити знају где се налазе, ни како се зове место у коме су, ни ко у близини живи. Укратко, обезличени свет који је, живећи на утрини и у контејнерима, и сам постао антрополошка „утрина“. Непосредна близина гробља најбоље сугерише мисао о латентном умирању још једног „света изван“ других светова.

         Једни људи у поетизованом животу Сунчице Денић, то видимо, имају потребу да ћуте и у себи као неисказаност носе огроман терет преживљеног. Зашто? Ускраћена је ширина и пуноћа доживљајности; у годинама грозе, страхова и патњи, посед  је отет, кућа спаљена, породица побијена или растурена; мисао је осиромашила и скорела; прича је постала уморна и све краћа, а језик се свео на нужност голог општења. Код неких је сасвим утихнуо. У таквим случајевима казивање преузима наративни глас споља. Као у наративима „Ветерник“, „Орашке“, „Зара, Трајко“.  Неки други људи, у већини поединачних наратива, имају пак неодољиву потребу  да причају, и то искључиво  о  себи и свјим искуственостима. Све то умногоме подсећа на прозно структуирање „Људи говоре“ Растка Петровића. Стим што су Расткови људи лежернији, у говору неутралнији – више окренути темама изван њих. О свему говоре а понајмање о себи.

         У прози Сунчице Денић „људи говоре“ искључиво о ономе што их директно или индиректно одређује и у датом времену и простору чини да буду оно што јесу. Само два најизразитија примера. Трајко у истоименој причи раздробљене (постмодернистичке) структуре, као што је и његов живот, и живот свих других, говори о нестанку великог човека и доброг доктора Андрије Томановића (одведен је и нико о њему ништа не зна). Прича се дотиче и  братанца (суицид у тренуцима очаја) и сестрића убијеног на кућном прагу. Његова прича јесте пригушена јеремијада за несталим доктором, за ближњима, разореним породицама, урушеном заједницом и поништеном пуноћом смисленог трајања. Трајко у томе подсећа на Старозаветног Јова. Он је у завади са Богом јер је изгубио наду у спасење, а то опет значи да  његова наслеђена вера у Бога слаби. Јер, у резигнантном питању: И ти ли си се продао, као и многи? Како ли те држи небо таквог немоћног и неправедног? – он није извршио његову негацију, него је само изразио сумњу у његову божанску моћ, доброту и правду, неприкосновеност, и свео га на свакодневног и подмитљивог административног створа, сада већ и  омраженог. Стога би га и камењем гађао, само да га може видети и да је ближе. Зашто? Прави Бог, антропологизована представа о добру, правди и љубави, не би смео да ћути и равнодушно гледа  на све те агресије, суровости, страдања праведника и немоћних. Бог, овде, као да се у немоћи повукао пред рушитељима (демонима зла), с утиском да су они много јачи од њега. Вера у трансценденцију је поколебана и представа о њој сведена на поразну искуственост.

      Из протеста према свету  и Богу, а као израз немоћи и бесциљности, јавља се огромна Трајкова срџба (баца окруњена зрна кукуруза и силно гази по њима), или ћути и чека. Шта, кога чека? Истину, правду, помоћ, Бога?... Бекетовски absurdum.

        Други успели наратив дат  као разгранат самоговор субјекта је „Цавин тропар“. И овде наративни језик има евокативну функцију.Поново се нашавши тамо где се „живот био завртео“, започиње отварање перфективних слика егзистенцијалних стања и првих фасцинација – све до насилних исељења у време драматичних догађаја. Ређају се слике из раног детињства – ђачка екскурзија до Призрена, први сусрет са великом духовношћу(црква Богородице Љевишке и фреска), први посао  и светлости Приштине као највећег града; животна уоквиреност која пружа ухљебље и сигурност. А онда пролом зла, стрепња, страх, туга, егзистенцијална покиданост и  погубљени смисао даљег опстанка...  Исељеље и поновни долазак на Косово, у „свет изван“, као на место духовног окрепљења и враћања завету. Празнично окупљање пристиглог народа у цркви и Цавино појање тропара. У сакралној обојености њеног узнетог гласа је  посведочење живота, ускрснуће предачке славе, озвучени знак божанског у нама, усправљање у духу.

       Пре него што ће се вратити у новоподигнути дом у Нишу, Цава слика оно што нико пре и после ње неће чинити – слика „бразде, кртичњаке, мраве и бубе, осушену траву и понеки свежи цвет (...); неки камен ... парче глине и ретку краву на паши“; слика своју бившу кућу и терасе. Све саме суштине којима је био одређен и испуњен њен минули живот. Међутим, када је све то хтела  да покаже својој деци у Нишу, била је изненађена: уместо усликаних предметности, на свим сликама било је „само чисто небо и бела птица“ (персонификација коју је носила још од оног сусрета са фреском у цркви Богородице Љевишке): све што је материјално ишчезло је, а уместо тога отворио се простор духовног („чисто небо и бела птица“). Простор у који су узнети дух бића, Косово као памћење и завет пред Богом да „свет изван“ никад неће потонути у заборав.      

         Смисао језика и (само)говора  и у осталим наративима („Софија“, „Задња пошта Косово Поље“, „Вељин сан“, „Орашке“, „Словенка и Даница“, „Дисање“) у томе је да биће на индивидуалном плану посведочи поништени смисао и растоку живота кроз призму властите перцепције, али и да индиректно проговори о налету деструкције и свеопштем удесу колектива коме се припада. Уз напомену, да је на том путу поетске реализације било и ажурирајућих решења која, на неким местима, сенче оштрину убедљивости у структуирању наративног ткива ове ни у чему острашћене  прозне текстуре (у којој – како рече Професор у последњој одјави себе на крају књиге – нема ни издајица, ни шовиниста, џелата, гејова), сатворене од говора о људском болу и завета да се остане човек и, упркос

великом ништењу  у таласима, не одустане од трајања.

"Летопис Матице српске", 19015. год.                                                 Ч.Ђ.