ПОЕЗИЈА ШТО  ЛОВИ ДАМАРЕ  ЖИВОТА

      Милутин Ж. Павлов (1943) није непознат у савременој њижевности (написао је 5 збирки песама, 8 романа, 6 књига приповедака, има  и драмских дела, есеј о глумцу). Један број његових прозних остварења доноси доживљаје света сагледаног из дечје перспективе.

      Последња књига поезије „Пас изгубљеног човека“ Милутина Ж. Павлова не тежи  високој интелектуализацији песминог простора, не  пројектује ни огољену стварност на  безличан начин, а да при том  реч не засветли, ритам не крене и звук се не проспе. Милутин Ж. Павлов не ствара ни поезију острашћене реторичности и увелико  поновљиве метрике. У својој  одговорности  према песничком чину и поимању бића песме, његова поезија је  у односу на сва ова набрајања особитост која призива чињеницом да није ни одвећ традиционална, ни сасвим нова, већ суптилно изведена , ритмички изнијансирана, на нов начин озвучена, сходно аутопоетизму: донети и очувати душу песме, и не одрицати се полетних онеобичавања која су чист израз дамарања живота и његових мена.

      Измештен из првобитног станишта (у коме се зачела „икра“ првих слика и доживљаја света), а понет самоћом као егзистенцијалним стањем модерног, „изгубљеног човека“, лирски субјект се реминисцентно враћа  у ту своју првобитну просторност, која је сва од конкретних и трепетних  слика. Као средиште песничке амблематике

јавља се кућа, чију унутрашњост настањују предмети богате семиотике: бели сто са бокалом црвеног вина, икона, кандило, наћве , хлеб и „топли мириси“; све бело (у знаку чистоте) и у додиру са црвеним   (архетипска ознака за енергију, радост и ерос). Сећање на прво истинско буђење ероса, помало хуморно и самоиронично интонирано, букнуће у циклусу „Липа у осмеху“.

         Круг , не увек компактних, понајчешће расутих реминисценција, шири се на окућницу, њиве, вегеталне суштине, на јесен, небо; на космолошки  саоднос земаљског и небеског, и сензације различитог порекла. Много је тога што се  још у одсуству проноси и за чим се пати. Дах ишчеза у свему је. Зато и такво нујно бојење песме.

          Када је реч о првотној кући, земљи, завичајном простору – тој исконској димензији људског трајања, боље рећи о његовом пражњењу и умирању, Милутин Ж. Павлов, језиком стаменог песника, најбоље исказује у стожерном циклусу  „Пас изгубљеног човека“. У њему пас постаје лирски субјект који посведочује усахнуће живота на салашу,  умир земље, празнину куће, голо и мртво стање сада већ бившег човека, ухваћеног у процеп  нововарварских похода, и  једне другачије логике живљења.

      Павловљево певање се ту не завршава: слутње тамног и ноћног све су учесталије, резонанце бола све веће и потопљеност у „сумрак кратке памети“ све наглашенија (у циклусу „Маглени стрелци“). Аутор иде и даље: дотицаће се и сеоба, тих великих растока, појединачних судбина, историје, убијања памћења и колективног духа.

     Избивајући из „кошуље тесног завичаја“, у коме је све више студени, иња и мрака, песник Павлов хвата духовне висине – препевава спиритуалне профиле Шекспирових драмских јунака, да у њима потражи ововремено и универзални смисао у профетској моћи великог ума.

      У овој књизи, Милутин Ж. Павлов, показује завидну игру духа, у којој се стално мењају рељеф песме, оптика стиха, морфологија риме и интезитет озвучености, тако да учестало бивају изненадна новост. Мада у таквој игри песничког стварања просто је немогуће а не наићи и на моделе у којима препознајемо неке  језичкостилске конгломерате из минулих поетика, било да су са намером  уденути или без ње, као нанос емотивног, пристигли. Заиграност је сасвим могућа. Али, то не значи да у овој збирци нема и неколиких антологијских песама.

"Дневник", 16. март 2015.год                                                          Ч. Ђ.