ЛИРСКИ  НЕОАВАНГАРДИЗАМ МИЛАНА ЖИВАНОВИЋА

                              

        Калакача је, за неупућене, археолошки локалитет поред Бешке, са пронађеним артефактима  из периода од 10. до 8. века п. н. е. Међутим,  „Калакача“ је и наслов поеме  Милана Живановића, по којој је названа и последња његова песничка књига, објављена 2014. године (Прометеј, Н. Сад), као властити избор из лирског опуса који започиње збирком „Мирнодопске песме“ (1976).

       Интелектуално радознао за све што је другачије и ново, Милан Живановић (1950) постаје многосмеран у изрицању свога јаства (новинарство, публицистика, огледи, драме, сликање, поезија). Окренутом себи и ономе што доживљава, интроспективном, сликарство и  поезија постају Живановићева најподатнија могућност изрицања унутрашњих немира и трагања за аутентичношћу која полази од потпуне слободе уметничког израза. Тако се може објаснити  и његова везаност, врло кратка, за креативну групу „Фебруар“ која, заговрајући  посве нова поимања у уметности, организује и наступ „Закуска модерних уметности“ 1971. Буђење духа неоавангардизма коме ни  аутор „Калакаче“ није одолео. Већ 1973. и он приређује изложбу ликовних радова  „(а)социјативна поља“.У том кључу треба  и да се гледа  на његове  ликовне и поетске неоавангардистичке духовне реализације, као и  на дослух међу њима. Повезује их апстрактни експресионизам, антимиметички поступак – како је приметио  Вујица Решин Туцић.

     Док у сликању прибегава концептуализму, у поезији следи већ познате стратегије надреализма и примесе нове сигналистичке школе, о чему сведоче и  његови аутопоетички искази уграђени у ткива песама. Рецимо, сликарски али и песнички принцип за аутентичним изрицањем себе: „Имам строг програм / Прављења слика / Ниједна неће бити/ По природи / Све ће личити на мене“ (у песми „Начело“). Уверење, давичовско, да је песма, особито слика израз тренутних интуитивних одсева: „Код сваке наредне реченице / може нешто ускочити...“ У том смислу и допуна о ирационалности: „Ја течем али уметности / су потребне случајности“. Остварују се спојеви неаналошких  аналогија који надилазе логику конвенционалних саодноса: „Научио сам да повежем / Раоник и бели Мерцедес“ или хватање удаљености као што су „кишна глиста и Јован Златоусти“.

      Милан Живановић, иако доста затворен у песничку апстрактност, и ствара у „вуненим временима“, ипак не губи из вида „јавни друштвени контекст“ и не одбацује свој критички окулар. Негативне конотације стално су присутне и – могло би се рећи – његове песме не могу без стварносних одјека (само одјека) које, најчешће, замагљују слике „унутрашњих пејзажа“ и ухваћених динамизама из доњих слојева свести. Због чега и варљиви утисак да се песник удаљава од тривијалне стварности и затвара у непредметне/ неухватљиве датости. Богате асоцијативне умрежености доносе слике које постају очуђење, загонетка, сензација, средство ослобађања дотад непознате емотивно-мисаоне енергије, језика, стиха. А утој функцији бивају алузија, иронија, синестезија, оксиморон, парадокс, игра речима (лудизам) – све механизми нове модерности.

     Иза оваквог раскивања језика и разобручавања енергије духа и неоавангардистичке поетике од маглених стања и сања (у односу на стварност), стоји не само нова естетика, него и нов Живановићев доживљај свакодневице. Она надолази у алузивним сликама и „случајним“ отисцима предметности, што за последицу има демистификацију нашег идеализованог трајања. Под маском маглених слика, у блиским и удаљеним комадима, почиње да се указује  другачија пројекција нашег живота. Он је као и устајала и увек иста „водурина“, монохроматски тониран ( „црно – бело“); саздан од пацовских (чиновничких) профила  и „шупљих људи“, од  немотивисаних „церекања коза“ по канцеларијама; од устројства – горе је „друг цар“, а доле су „човечуљци“, у свему редуковани и обезличени људи. И док у првим књигама ове поезије доминирају учауреност, језно манипулисање антрополошким вредностима, површност, поновљивост и свеопшта заблуда, због чега и крик који нико не чује. У оним наредним „блоковима“, где су „Глобализација“ и „Калакача“ (поема) спознаја је још црња. Све је празно: историја се нуди као празна, живот је празан, језик је „без мезгре“ (израз Миодрага Павловића) и празан; биће човека у дну себе  усахло и празно.Поема треба – кроз тродимензионалну временску пројекцију – да потврди сву промашеност и узалудност нашега бивства, наравно у светлу нових симулација и тривијалних митологија које воде у још већа потирања наше есенцијалности и свега што смо били („Забоден(је) глогов колац у видно поље“).

           Милан Живановић је модеран песник, био и остао. Креће се од првобитне апстрактности/ непредметности до приметне отворености спрам спољашних датости;  бележи константе, песнички успоне, али не и падoве. Одговоран према песничкој речи,  свету и себи.

"Дневник", 15. мај, 2015. год.                                                                        Ч. Ђ.