Часлав Ђорђевић

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О ПЕТЕРУ ХАДКЕУ

ВЕЛИКИ ПИТАЧ

Стајали смо на мосту на Дрини нас четворица

(Без икакве алузије на јеванђелисте)

И зурили у плаху воду потом Босну

У њену празнину гарежну

Увијени у копрене од снега и дугих ћутања

А онда је Велики Ходач Петер Хандке* питао

Да ли је Дрина доиста крива

Да ли овај мост дели или спаја

И да ли је преко било птица

Питао је откад су куће тамо тако црне

Ко им је дао такав тон и зашто немају димњаке

И шта ће бити са родама кад се једног дана врате

Питао је зашто тамо нема лавежа паса ни звиждука

(Време је лова на зечеве)

И зашто се деца не санкају

(Та побогу ово је први снег)

Раде ли тамо школе

Шта је са дечјим цртежима

Шта је са часовима певања и хоће ли се икад држати

И да ли тамо душа која ноћ преспава

Питао је уздахно: Ко је крив за распад лепоте ове

Ко је први кренуо у нож-заваде

Пре него што је крик пресекао звездано јутро

И вапај полетео преко моста спаса

И хоће ли овде негро војници и они из Аризоне стићи

Питао је и питао Велики Питач Петер Хандке

(Не марећи много за летње ципеле и дрхтавицу)

А затим ућутао и ћутао до краја века

Док смо зурили у Босну у  зјап  рану

Док је Дрина под нама носила труло лишће

И покидане речи наших подераних одговора

Док је снег по нама вејао

Док се ужас тишине над кућама и у нама до неба пео

     11. новембар 1995. године

________________

^*Петер Хандке (1942), велики европски књижевник и хуманиста, суочен са бешчашћем европских интелектуалаца, посебно француских и немачких, када је у питању рат у бившој Југославији и однос пун мржње према Србији, из протеста и жеље да се лично увери  у постојеће стање, са својим пријатељима (Жарком Радаковићем и Златком Боцокићем), 7. новембра 1995. године, долази у Србију, у Бајину Башту, на Дрину.

ДОК ВЕЛИКИ ХОДАЧ  ПУШИ „ДРИНУ“

БЕЗ ФИЛТРА  У РЕСТОРАНУ „ТАРА“

У БАЈИНОЈ БАШТИ

У ресторану „Тара“ у Бајиној Башти

(Док напољу још траје увод у велику епопеју снега)

Велики Ходач Петер Хандке*

Промрзао пали „дрину“ без филтра

Гуши се кашље успут пије вино кувано

И започиње ћутање дубоко као ноћ над Босном

Дуго као година на Балкану

Док пуши „дрину“ без филтра

Велики Ходач Петер Хандке

Димном завесом одвојен од столова од људи

И  гар-кућа с оне стране реке

На трен понавља путеве старе у табанима записане

И албум-слике у свести слајдоване

(Мада му то није намера):

Поздравња пахуље на Хокаиду у Јапану

Хвата свице у летњу ноћ у пољима Фурланије

У априлу ослушкује звона на Пиринејима

У Андалузији радује се облаку жар што гаси

Погледом милује снежно попрсје високог Сент-Виктоара

На светлице (светионике) отока јадранских

На охридске јегуље и преспанске јабуке мисли

Отвара нар и наранџе једе  на Пелопонезу

Посматра трке болида у Монте Карлу

Храни пазинске голубове у предвечерје на Истри

Мерка младе жене на цитадели у Будиму

Шета падинама зелених Алпа

Са монасима разговаре води, литургијски пој

У Студеници и Грачаници слуша

И зури у зелену воду криве Дрине која односи

Смрт нечијих патика смрт лишћа

И  док пуши „дрину“ без филтра у ресторану „Тара“

                                                                 у Бајиној Башти

Он исписује епопеју малих ствари

Он се удаљава од адског света

У коме додир кажипрста две руке остаје без одзива

Он исписује епопеју бола

    13. новембар 1995.

ВЕЛИКИ ХОДАЧ ПРВИ ПУТ СЛУША ГУСЛЕ

Звук гусала* га мами и носи све у даљ

Држећи се за танке нити звука

Он започиње пут кроз време

Он већ види  кнежеве велможе

Он већ диже пехар

Већ пије рујно вино

Већ осећа омаму пркоса и за побратиме

Већ има Милоша и Топлицу Милана

И тек сада док гусле слуша схвата

Зашто предстоји тако дуго опремање

Јунака у сваки бој:

Треба погинути са звездом на рамену

Са соколом у срцу

Са замахом  убојитог копља у руци

Умрети чист умрети у сјају

Јер одозго гледа Бог

(И као сваки прави бог)

Зна да разликује шта је Инат а шта Част

   15. новембар 1995.

 *  Другог дана свога боравка у Бајиној Башти ( 8. новембра 1995), Петер Хандке је зажелео да види гусле и чује гуслање. У стану гуслара Александра Жугића  Хандке је слушао његово епско певање

ЈУТРО НОВЕМБАРСКО,  НА  ДРИНИ

Слика више пустошна него идилична:

Јутро новембарско, рано и врано;

Долина – капсула у време положена, већ оснежена,

Пресеца  је само отежало отицање Дрине, криве.

Над главом твојом ни лет, ни грак;

Поспаност града намерно мимоиђена

И твоја силуета, испосна, долутала,

У сиву обојеност празнине као с неба на земљу

Спуштена, и ту, на обали, засађена.

Али ти, одолевајући том притиску глухоте,

Без предрасуда, усред  усуда који дели и смрт сеје,

Силазиш до воде, до дна себе,

А онда, стојећи или чучећи, свеједно,

Мишљу мостиш реку, две обале спајаш,

И у нађеној равнотежи сопства, над водом

(То ти је било и најпотребније да би боље видео),

Одговоре за успостављање пустоши ове тражиш

(Не желим рећи: твој пројекат је грандиозан –    

Спреман си , и кад те не буде било овде и сад,

 Идући по свету, криву Дрину да исправљаш),

Иако је много раније дефиниција нашег пакла пала

И на свим сајтовима, затуреним местима света,

На сва уста, уз бубњеве, графите и собних слика обзнањена.

А шта је и како је  даље било – зна се.

---

У ЛИПСАНДРИЈИ, ЗЕМЉИ САМОПОРЕКНУЋА

         Иако је књижевних награда у нас на десетине, скоро да се и не памти да  је неко од савременика био награђен по судбинској  сличности и песничкој ангажованости међу онога по коме се  награда зове и оног коме се она додељује, као што се ове године догодило са Наградом „Ђура Јакшић“.

          Овогодишњи жири за доделу ове награде  као да је свесно бежао од могућности која за предуслов узима: само нека је мушког рода, познат и да има књигу песама (!), и тражио управо  две горе наведене „кључне тачке“ у којима се остварује веза помеђу великог песника Ђуре Јакшића и добитника  награде за 2014. годину. И нашао их у  Мирославу Цери Михаиловићу, са југа Србије (Врање), за збирку  „Длака на језику“ (Повеља, Краљево). Иако временски толико удаљени (136 година), обојица исказују глас непристајања на постојеће, обојица увек у раскораку са логиком моћних, никад од околине  схваћени, и обојица – у наступу самоуверених праведника –  усамљени.

          Поезија Цере Михаиловића има много тога брехтовског у себи. Да би се боље схватио дух певања о стварности или ангажованој поезији Мирослава Цере Михајловића, можда је најбоље почети од самог наслова књиге – „Длака на језику“. Овде је реч о идиомском конструкту као ознаке за фрустрираност, „блокаду“ да се нешто јасније, гласније и што потпуније саопшти о неким дестабилизирајућим факторима када су у питању живот и човек свакодневице. Длака на језику израз је  немоћи или недостатка слободе да се што критички и на разобличавајући начин проговори о лажима, „фабрикама виртуелне стварности“, „технологији бешчашћа“, сатрапима у политици, наопаком чињењу или нечињењу у свету ту-присиства. А да би се то могло, треба се ослободити сметње – „испљунути длаку“ и отворити могућност да се језиком, сасвим слободно, обелодани оно што субјект мисли, осећа и као компресивни садржај у себи носи. И кад се то деси, креће се у изрицање истине посведочене колективном и субјективном искуственошћу. Брехтовско поимање ангажованости поезије  конкретизује и још боље допуњује унутрашњи смисао наслова аутопоетичка песма „Полазна тачка“: „песма постоји да те прене/ поготком у чело/ да претумба мозак/ да те распамети/ да изазове чуда/ интелектуални шок/ да те коначно приземи...“

          Цера Михаиловић  у поезију, ранију и ову, укључује и  потенцира актуелност стварности која се живи, наслеђене и новообликоване, и то чини како алузивним и иронијским  језиком тако и директним ударима по ономе што је њена перманентност – дебаланс на општем антрополошком плану (игнорисање историје, порицање традиције, одустајање од морала, знања, одсуство јасне пројекције будућности, заборављање самопоштовања, (не)садејствовање колективног и појединачног, занемаривање одговорности, одбацивање емпатија и др.). Из ове поезије, у свим њеним деловима („Ординација“, „Тапкање у Неместу“, „Спаса нема“ и „Гроб у шаци“)  чита  се обезличеност, пораз и обездушеност свуда и у свему. Песник на ширем плану даје слику дезорентисаности, пасивизације и умора нашег човека од премного наметнутих ситуација и  догађаја, од празних обећања испразних и у свему половичних људи. Субјективни хронични дефетизам који се ослања и  на наталожену колективну искуственост, он исказује симболиком просторних топоса: Неместо, Несврт, Липсандрија. Њима се упућује  на затвореност и безизлаз, патњу и  потонуће, уклетост и обесмишљеност трајања сваког субјекта, што потврђују и стихови: „трчи народ за шупљим речима за празном надом/ ликују тупави гласноговорници/ а никог да објасни ту врсту фасцинације/ новим прилозима за заглупљивање/ да се позабави феноменом лажног сна/ феноменом колективне хипнозе“ („Грађа за савремену гротеску“).

           Критичка свест/глас М. Цере Михаиловића укључује лично, локално и фолклорно, колоквијално, али их и надилази: трага за умноженим координатама општег незадовољства, удесом у времену и националном контексту, са песимистичком визуром разобличавања, а која подсећа на  Jакшићев и Dомановићев опсег  незадовољства и крика, са глухотом у којој нема ни сабеседника ни одјека. Обогаљена и ојађена  друштвена стварност, на поетолошком плану, често се манифестује преко лексике огољеног и „оструганог“ информативног језика који нас са свих страна запљускује и десубјективизује. Тако она (наша паветна стварност), преко језика и осиромашених смислова, најбоље саму себе описује, а на читаоцу је да  у тој мањкавости сваке вредности осети како се све тање „дише“ и све више „липсава“ (у  Липсандрији, земљи самопорекнућа). Наравно, патетике нема – интелектуализованa природа поезије то не дозвољава, али пораженост бића пред свим тим и запретани жал због свега тога ипак постоји.

          Критичка/ангажована свест Мирослава Цере Михаиловића јесте и глас хуманитета и узнемиреног разума, сав у духу једног Бертолта Брехта. Тако редак у овом нашем обезбојеном  и заблуделом песништву.

"Дневник", 17. јул 2015.                                                                Ч. Ђ.

                                        Поводом Награде „Васко Попа“

    

                              ПЕСНИК ИЗРАЗИТЕ ИНДИВИДУАЛНОСТИ

Јован Зивлак: "Под облацима - Изабране и нове песме 1979-2014", Адреса, Нови Сад, 2014.

          Лауреат  велике награде  „Васко Попа“ за прошлу годину је  песник Јован Зивлак (1947, Наково), па би било уљудно, макар и са извесним закашњењем, да се о њему као изузетном ствараоцу и  песнику, у  граду коме је толико битних култоролошких ствари даривао,  проговори која реч и на овом месту. Посебно о књизи „Под облацима“ – Изабране и нове песме (1979 – 2014), за коју је управо добио ово признање.

         Јован Зивлак је стваралац модерног профила у поетолошком смислу, који конзистентно траје већ  тридесет и више година. Песник широке културе, какви су били Јован Христић, Иван В. Лалић, посебно Миодраг Павловић коме је и најближи по артикулацији и досегу метафизичког у песми као носивном стубу пригушене мисленености, са повременим траговима културолошких искуствености које јој претходе, а опет у мери  која је нимало не обезличује.

        Поставља се питање како је могуће трајње поезије  са таквом вредносном нивелацијом (без осека и засека, плићака и порозности, замора и губљења даха у језику, синтакси, слагању слика). И  утисак: да је писана у само  једном временском интервалу, и да не делује нимало „архивски“, да из ње и даље говори  савремено поимање песништва, да је остала у дамарању свежа и са учинцима изузетне актуализације. (Зивлак је са препеваним песничким књигама на више од десет светских језика водећи међу нашим песницима; о њему је писан и докторат, тумаче га филозофи.) Вероватно да то долази отуда што  он стрпљиво чека да се песма уобличи и огласи себе, што са особитом осетљивошћу бира предмете и уводи у симболичку конфигурацију језика, што има сасвим јасну мисао (никад доктринарну) како о поезији тако и оној мисли што понорно отиче песмом а да нисмо ни свесни колико је има. Можда и због тога што песму делокализује, ослобађа конкретних и ефемерних значења и уводи у свепеснички свет у коме уместо емоције доминира Cogito модерног бића.

        Песнички обол „Под облацима“  има  избор из шест књига које су аутора дефинитивно одредиле као стаменог песника („Троножац“, „Чекрк“, „Напев“, „Чегртуша“, „Острво“, „О гајдама“ и „Нове песме“ (као додатак). Приступ овоме могућ је само ако је панорамски и синтетички, у мери у којој се то може бити на малом новинском простору.

        Постоји спољашњи свет/ датост, бивство, биће, као што постоји и мишљење (знање) о бивству, бићу. Логоцентризам Јована Зивлака, натопљен наглашеним субјективизмом, не игнорише прво; насупрот, он полази од њега, оно постаје његова искуствена и песничка подлога, али више обитава  у овоме другом, стално везан за „чекрк“ који га спушта у дубине и диже у метафизичке висине (њима стално тежи) да би  се нашао „под  облаке“ док пева. На херменеутичком плану: у позицији изнад облака, субјект би изгубио везу са стварношћу, постала би му страна, преовладало би трансцендентно; у положају „под облацима“ боље мисли себе, са те висине боље види ругобу, празнину, недореченост света; у „чистом ваздуху“ боље сагледава остављене трагове у времену и земној прашини; лакше асимилује лепоту прозрачности којом се песма храни. Боље се могу ослушнути  сазвучја смислености које емитују древне гајде  јер она (та сазвучја) пењу се у висине и надилазе дах који их одашиље и време недри . (Да нису гајде тако битне, не би их Талес Милећанин, од делфијског пророчанства, добио на дар за  највећу мудрост.) Самим тим и мисленост о  овоземаљском свету  биће мање мутна. И слободнија. И „напеви“ чисто изведени, и саображени полету душе оног који са те висине пева.

           Читање Зивлака уверава да песничко дело треба изнутра да дише, пулсира, да се увећава кроз језик и одсјаје новоухваћених значења . Ствара се једна нова, зивлаковска поетска стварност у којој се конкретности као растварају и постају не баш лако ухватљиве у својој значењској измештености, због чега се увек и другачије конституишу у свести онога ко их прати. А то је већ  идеал да се увек прође кроз нову и другу капију спознаје, што и јесте један од основних смислова Зивлакове поезије. Ето тако се може  „ископати реч што пробија сва врата“. И тако може доћи до несводивости испеваног као  циља.

            Јован Зивлак  устоличује људски субјект као средиште  постојања, узноси реч/језик (у песмама „О, речи“, „Поседи“, „Силазак“, „Гајеви“). Јер  у језику  је моћ која биће артикулише; у језику биће обитава, са свим траговима, памћењем, искуственошћу. Стога и песник каже „нисам онај који јесам“, ако се ослањам на вид; ја „јесам оно што казује виђено“. Зато се и највише бори за реч –   језик је као со постојања, каже он.  Човекова мисленост иде са знањем  па зато и глад за њим („Зимски извештај“, „Зденац“, „Кошара“, „Под облацима“) – да би биће дошло до духовне пуноће и себе сасвим осмислило у својој временитости. Памћење је одмах поред језика и знања. Оно је примарни знак човекове смислености. У њему су потхрањени сви трагови. То су они трагови о којима говори Дерида, због којих постоји и језик дела, па они били библијски, митски, филозофски, историјиски, персонални. Зивлакова поезија сва је од трагова., али само у виду наговештаја и танких премаза по рубовима искуствености, без извлачења емотивних наноса ... Ова поезија је велика одбрана достојанства песништва.

        Зивлак  је песник изразите индивидуалности, у свему довршен песник, са интелектуалним преокупацијама које, зналачки у језик положене, боје цео један песнички опус. Поезија која не пристаје на одсуство  духа у суочавању са њoм.


"Дневник", 24. август, 2015.

                                     СУВИШНИ ЉУДИ  ФРАЊЕ ПЕТРИНОВИЋА

                     

         У добро осмишљеној и престижној едицији  „Панонска светла“ издавачке куће „Орфеус“ (Нови Сад), напокон, појавила се књига „Приче пуног Месеца“ Фрање Петриновића. Без заступљености овога аутора, едиција – тако битна за  српски књижевни север, како би рекао Д. Ређеп – била би крњава, а читаоци  ускраћени за  једну неспорну прозаистичку вредност, посебним сензибилитетом обележену.

        Фрања Петриновић (1957, Сланкамен), новосадски романсијер, приповедач, критичар, есејист – стваралац модерног поимања књижевне уметности, у овом избору, зналачки начињеном, показао је  свој  већ препознатљив профил вибрантног ствараоца, наглашену меру  за језичка и лирска спрезања, као и друге творачке поступке  на којима се гради модернитет  свих  наратива укључених у ову збирку, са предговором Селимира Радуловића и врло прегледном и стручно уређеном библиографијом Гордане Ђилас.

          Са извесним отклоном од постмодернистичких стилистичких аберација и поступака, како с правом примећује рецензент, Петриновић се враћа на  читљивост неомодернизма који, опет, унутар презентованих наратива, успоставља  континуиран ток генералне мислености, след запитаности и пратећих поремећаја  што су у зони његових перманентних опсесија.  А каквог су порекла, каква је њихова  обојеност и унутрашња морфологија, може се најбоље претпоставити ако се крене од семантичке затворености самог наслова књиге – „Приче пуног Месеца“.

          Пун Месец, по астролошким уверавањима и колективном веровању, није без одраза на човеков психизам, на конфигурацију његових посебно несвесних активности, са особитим дејством на емотивно. Оно пак, под Месечевом  инфлуентношћу, постаје обојено депресивама, очитује се склизнућем у  песимизам. Са пуним Месецом, пасивност и безвољност субјекта, малодушност и самосажаљење, бивају душевна пратећа стања. Издвојеност бића и уверење у безперспективност трајања као да бивају наглашенији у време трајања пуног Месеца. А све су то заправо доминанте које настањују ментални оквир ликова и засејавају наративни простор ових Петриновићевих проза, у интонацији и облику свесно   променљивих и врло динамичних, са идењем до одумирања приче и преласка у песничку форму.

      Као и у роману хроници Алмашки кружоци лечених месечара и овде се максимално врши субјективизација спољашњих  датости. И с обзиром  да је тежиште нарације овде на ситуацијама/околностима трајања и стању свести/ слојевима свесности која све време остаје без великих померања, то је и егзистентни простор од малих назнака – тек да се наслуте или препознају  координате по којима се одвијају празни и промашени животи људи већ зашлих у позне године. Из тих разлога, приповедачка структура Петриновићевих прича, независно од  обима наратива, ретко кад да укључује права дешавања, фабулу, било који тип развијене дескрипције – мимеза је изван ауторових намера. Модерност захтева субјектов свет и субјективизацију света и он се томе здушно приклања.

       Петриновић човеку прилази као највећој и јединој актуалности када је у питању егзистенција уопште. Свака од наративних целина у овој књизи убедљиво посведочује егзистенцијалистичко уверење аутора да је људско биће одређено тренутком, пре свега овим сад, околностима, ситуацијом, различним поремећајима и привременошћу која га онеспокојава и плаши. Све је привременост: имати, хтети, расположење ово или оно, проблеми, љубав, срећа, здравље, бити. Последице: губитак сигурног ослонца, несигурност, запитаност без одговора, осећање напуштености, очај, самоћа, страх од неизвесности, од оног што ће доћи; уверење о узалудности и промашености живота, као и сумња у могућност да се нешто може изменити. Такву поремећену, а опет без помака егзистентност, живот по навици, носе сви његови ликови (Милан Вукотић, пензионисани наставник ОТО-а, домаћица Стана Пантелић, један од подбарских „голубова“ – Света Ранков, мајка Азелија и њен син, психолог без посла Сергеј, дебела Анђелија са Детелинаре, субјект који би да буде Пепељуга). Сви они трају у неком испразном стању, у недовољној артикулисаности хтења и неостварености сопства, као површни и промашени људи, схватајући то када су већ у позним (шездесетим, седамдесетим) годинама. Људи који немају одговора ни на једно питање, ни један  јасан став о неком проблему, сем уверења да су сувишни људи које нико не тражи, нити су коме потребни.

         Индивидуализоване свести Петриновићевих (анти)јунака не знају за прогресију на нивоу освешћења јер никад не избивају из наметнутих и затечених животних оквира; они не познају искораке нити знају за надилажења онога што су били или што им је претходило. Јер су стагнантни у својој истрошености како менталној тако и физичкој, немоћни за спознају нових представа о свету и његовом кретању. Стога и утисак да су одсечени и невидљивим зидовима одвојени од окружења, од ближњих; људи са руба стварности, мирни човечуљци који се „даве“ у својој једнобразној нечујности. Сви су они равних карактера, без унутрашњих пропињања (сем једног анонимног субјекта са почетка књиге), али са пуно нискофреквентних емотивних треперења које нико не ослушкује, нико не хвата.

       Кроз контекст и наративни дискурс модерног гласа, Фрањо Петриновић  дотиче свељудско стање мирних, заборављених или непризнатих, са интензивираним зароном у  обесмишљавајуће аспекте човековог трајања, у време када почиње неко да постаје замор-биће за друге и да осећа замор од  себе; биће  иза којег је празнина, испред којег је Ништа.

      Има места, поступака и наративних изведености које су у досегу Исидоре Секулић.

„Дневник“, 14.8. 2015.                                                                                       Ч. Ђ.

                            ЛИРСКИ  НЕОАВАНГАРДИЗАМ МИЛАНА ЖИВАНОВИЋА

                              

        Калакача је, за неупућене, археолошки локалитет поред Бешке, са пронађеним артефактима  из периода од 10. до 8. века п. н. е. Међутим,  „Калакача“ је и наслов поеме  Милана Живановића, по којој је названа и последња његова песничка књига, објављена 2014. године (Прометеј, Н. Сад), као властити избор из лирског опуса који започиње збирком „Мирнодопске песме“ (1976).

       Интелектуално радознао за све што је другачије и ново, Милан Живановић (1950) постаје многосмеран у изрицању свога јаства (новинарство, публицистика, огледи, драме, сликање, поезија). Окренутом себи и ономе што доживљава, интроспективном, сликарство и  поезија постају Живановићева најподатнија могућност изрицања унутрашњих немира и трагања за аутентичношћу која полази од потпуне слободе уметничког израза. Тако се може објаснити  и његова везаност, врло кратка, за креативну групу „Фебруар“ која, заговрајући  посве нова поимања у уметности, организује и наступ „Закуска модерних уметности“ 1971. Буђење духа неоавангардизма коме ни  аутор „Калакаче“ није одолео. Већ 1973. и он приређује изложбу ликовних радова  „(а)социјативна поља“.У том кључу треба  и да се гледа  на његове  ликовне и поетске неоавангардистичке духовне реализације, као и  на дослух међу њима. Повезује их апстрактни експресионизам, антимиметички поступак – како је приметио  Вујица Решин Туцић.

     Док у сликању прибегава концептуализму, у поезији следи већ познате стратегије надреализма и примесе нове сигналистичке школе, о чему сведоче и  његови аутопоетички искази уграђени у ткива песама. Рецимо, сликарски али и песнички принцип за аутентичним изрицањем себе: „Имам строг програм / Прављења слика / Ниједна неће бити/ По природи / Све ће личити на мене“ (у песми „Начело“). Уверење, давичовско, да је песма, особито слика израз тренутних интуитивних одсева: „Код сваке наредне реченице / може нешто ускочити...“ У том смислу и допуна о ирационалности: „Ја течем али уметности / су потребне случајности“. Остварују се спојеви неаналошких  аналогија који надилазе логику конвенционалних саодноса: „Научио сам да повежем / Раоник и бели Мерцедес“ или хватање удаљености као што су „кишна глиста и Јован Златоусти“.

      Милан Живановић, иако доста затворен у песничку апстрактност, и ствара у „вуненим временима“, ипак не губи из вида „јавни друштвени контекст“ и не одбацује свој критички окулар. Негативне конотације стално су присутне и – могло би се рећи – његове песме не могу без стварносних одјека (само одјека) које, најчешће, замагљују слике „унутрашњих пејзажа“ и ухваћених динамизама из доњих слојева свести. Због чега и варљиви утисак да се песник удаљава од тривијалне стварности и затвара у непредметне/ неухватљиве датости. Богате асоцијативне умрежености доносе слике које постају очуђење, загонетка, сензација, средство ослобађања дотад непознате емотивно-мисаоне енергије, језика, стиха. А утој функцији бивају алузија, иронија, синестезија, оксиморон, парадокс, игра речима (лудизам) – све механизми нове модерности.

     Иза оваквог раскивања језика и разобручавања енергије духа и неоавангардистичке поетике од маглених стања и сања (у односу на стварност), стоји не само нова естетика, него и нов Живановићев доживљај свакодневице. Она надолази у алузивним сликама и „случајним“ отисцима предметности, што за последицу има демистификацију нашег идеализованог трајања. Под маском маглених слика, у блиским и удаљеним комадима, почиње да се указује  другачија пројекција нашег живота. Он је као и устајала и увек иста „водурина“, монохроматски тониран ( „црно – бело“); саздан од пацовских (чиновничких) профила  и „шупљих људи“, од  немотивисаних „церекања коза“ по канцеларијама; од устројства – горе је „друг цар“, а доле су „човечуљци“, у свему редуковани и обезличени људи. И док у првим књигама ове поезије доминирају учауреност, језно манипулисање антрополошким вредностима, површност, поновљивост и свеопшта заблуда, због чега и крик који нико не чује. У оним наредним „блоковима“, где су „Глобализација“ и „Калакача“ (поема) спознаја је још црња. Све је празно: историја се нуди као празна, живот је празан, језик је „без мезгре“ (израз Миодрага Павловића) и празан; биће човека у дну себе  усахло и празно.Поема треба – кроз тродимензионалну временску пројекцију – да потврди сву промашеност и узалудност нашега бивства, наравно у светлу нових симулација и тривијалних митологија које воде у још већа потирања наше есенцијалности и свега што смо били („Забоден(је) глогов колац у видно поље“).

           Милан Живановић је модеран песник, био и остао. Креће се од првобитне апстрактности/ непредметности до приметне отворености спрам спољашних датости;  бележи константе, песнички успоне, али не и падoве. Одговоран према песничкој речи,  свету и себи.

"Дневник", 15. мај, 2015. год.                                                                        Ч. Ђ.

       

                                                     МИКС-ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ

      Књижевност је нajprovakativnijа i najsubverzivinija igra duha spram date nam stvarnosti. Захваљујући баш тој игри, она је у  sebi preobrажава и уводи у једну другу датост, чудесну и аутентичну. Пратећи тај њихов саоднос, правце и домете творачке игре духа, а преводећи то на медиј песништва, њиме је највише експериментисао, Мирољуб Тодоровић  каже како „песма помера границе света“, како је сама по себи „догађај света“ и у самој „структури света“.

        Колико та игра духа може бити  неукротива и мимо стандардних матрица обликовања песминог света, сведочи нам и  песништво за најмлађе – дечја поезија  ствараоца који је постао парадигма за њен парадоксални свет и играрију духа каква је до јуче била незамислива.  Реч је о новосадском  сатиричару и песнику Попу Д. Ђурђеву (1953). А повод је новоизашла књига „Мадам Тисо, Дунав Тисо“ (Међународни фестивал поезије – „Смедеревска јесен“, Смедерево, 2014).

         Поезија за децу  Попа Д.Ђурђева једна је од најотворенијих за нове и досад непознате поетске игре у савременом песништву за најмлађе, а што је чини посве модерном у поступцима обликовања и подједнако интересантном и за одрасле.

          Прво што пада у очи, а то је да је њено „тело“ предаторско – храни се свачим и „једе“ све: предмете, механичке справе, алатке, биљке, инсекте, птице и животиње, замајеве, аждахе; храни се  насловима књига, прича, песама,  филмова, представа, „окрајцима“ разних мисли и стиховима из других књига (користи цитате); узима са царских трпеза али и рекламних „депонија“ телевизија и новина. Ограничења у томе као да нема.

        А све са циљем да се створи шарен-свет који ће укључити машту, заинтересованост, промишљање, смисао за  комбинаторику и духовну игру  детета; да домишља свет и само зађе с ону страну видљивог. Али и да му покаже (на неким примерима) како се текстови могу правити и читати и на другачији начин.

       Док обликује свој уметнички свет, Поп Д. Ђурђев деконструише стварни свет, али чува нити које га  држе у везу са традиционалним – змајевско, радовићевско, ршумићевско није најурено из његових песама, већ стално провејава кроз нонсенс спрегове, досетке и ритмичке блискости. Он иде и  за  сигналистичком поетиком која му отвара простор за графичко-визуелне структуре  таквог устројства да се песма може читати хоризонтално, вертикално, дијагонално или комбиновано – као у песмама: „Ког је пола ваш бицикл“, „То је оно право“, „Писмо из бојевог гађања“. Има их чисто визуелних и визуелно – вербалних ( стихованих).

         Ту су и конструкти песама  сатворених од  знакова из сфере маркетинга (логотипа) који митологизују одређене произвођаче, производе и купопродајни аспект нашег  трајања. Ђурђев деструише њихову првобитну поруку и у новоствореном контексту развија иронично-хуморну, шаренилом обележену, уметничку текстуру. Међу њима су и остварења са отежаном  комуникацијом – праве „мозгалице“ или „главоломке“.

         Песник Ђурђев у поетизацији својих светова, рекосмо, користи и поступак цитатности или игру интертекстуализације: преузима наслове, синтаксичке изватке из других дела, ликове, ситуације и, уз поигравања, ставља у функцију иронијско-хуморне пројекције дечјег света. То би биле песникове конекције и линковања са познатим, односно прочитаним, у циљу стварања малих сазвежђа од књига у једној књизи. Користи арго-језик и бирократско-политичке фраземе дошле у нашу свакодневицу преко  медија, и опет да песма буде што успешнија „зезалица“ у „обрачуну“ са таквим, обездуховљеним светом.

        Међутим, оно што је одређујуће за последњу књигу Ђурђева, то је њена идиоматска природа, настала из употребе непотрошивих говорних константи у језику, којe и нису друго до „клишеи, нерашчлањиви скупови речи“ у говору једног народа

 ( везана врећа, чизма главу чува, хватају зјале, има да роди мечку, кад се прашина слегла, мртав хладан, Дрвена Марија, жалосна му мајка, обрни окрени, ко руком однето, врбов клин и др.). Ово пак, код младог читаоца, буди радозналост и враћа га на врело живог говора, на  гипкост, мудрост и пластичност казивања.

   Поезија Попa Д.Ђурђева нуди се, дакле, као микс/стапање низа поетичких слагања која чине да она буде и нонсенсна (почев од самог наслова), визуелно-вербална, интертекстуална, интермедијална, ребусна, постмодернистичка, идиоматска поезија. И она не опевава постојећи свет, већ из њега ствара нов, загонетан и на сто начина оцветавајући свет.

"Дневник", 20. април, 2015. год.                                                                  Ч. Ђ.

                            НА ПЕСНИЧКОМ СПЛАВУ  МИЛАНА НЕНАДИЋА

            

            Случај је хтео да  четрдесетогодишње песниковање Милана Ненадића (1947) буде обележено на најбољи начин: наградом „Петровдански венац“ (Калиновик, РС) за збирку песама „Редна чаша“ (2012) и књигом изабраних песама „Венац за Гаврила – Завештање“ (2014) која иде уз  награду.

           У овој завештаној поезији (избор самог песника), Ненадић се креће песничким координатама назначеним већ у песми „Ненадић“ која је више израз његовог аутопоетизма неголи  особитог уметничког досега. У њој он потенцира дисхармонију света, сукоб субјекта са светом али и конфликност у самом субјекту; идење ка предачком прапочетку и историјском. Циља на епски пресек, са атентатором Гаврилом  Принципом у средишту као предметом властите идентификације; узноси немирење и бунт као перманентно стање бића, саморазорност и стални дослух са смрћу. О томе ће све време и певати.

         Поезија „Венац за Гаврила“ је компонована од шест целина које асоцирају на исто толико преливних поља којима теку црне воде, бивајући све дубље а  удари све интензивнији. То су: Предак и потомак, Кућни вук, Венац за Гаврила, Из дубине бога, Завештање и Страшни суд.

       Песнички свет М. Ненадића отвара се раном спознајом лирског субјекта у односу на завичајни и ближњи свет, али не без  ухваћеног колективног памћења и гласа који пристиже из временских даљина. При томе живот се нуди као континуирано трајање, у коме (духовно) садејствују предак и потомак. Песникова дијахронијска перцепција, врло битна и неизоставна.

         У лирском кругу „Кућни вук“ присутан је „трајни немир“, а спознаја очаја и ужаса бива  јаснија. Очај и ужас су  константа „у мртваји“ човековог бивства.  Томе и трулежној поспаности века супротставити вољу за слободом, дивљи принцип сопства, ватру немирења и пламен бунта, и наћи се у светлом кругу прошлих источника, постаје несаница и императив будућег атентатора.

        Сонетна творевина „Венац за Гаврила“ има средишно место у књизи; она је носивни стуб њене „архитектонике“, велико умеће и  уметнички домет једне духовне реализације; врхунац Ненадићеве идентификације са атентатором Приципом; место највеће дивинизације према завичајнику и  претку који је једним пуцњем преорао дремежни свет. Нико и никад није тако комплексно ухватио одјек Гавриловог пуцња и од њега начинио хвалоспевни белег за оне који ишту правду, славе пркос и моћ отпора. Зашто? Стога што из Гаврила говори превратник, право на слободу, на властити избор и побуну, опорука предака да злу не треба повлађивати, да себе треба достојно оверити у времену и тако утиснути име у памћење будућих. Он је слика свих прошлих и будућих сањара, са  вером у смисленост жртве.

             У целини „Из дубине Бога“ предачко је сасвим определило потомка, и он из те  сенке више не може. Оптика и доживљај света се много нису изменили: исти се немири носе, црнило се понавља, зебње увећавају; на наметнутуте оквире и мефистофелску игру се лако не пристаје. Предак се повлачи, мада понетост њиме не престаје, а у први план избија потомак, сасвим дезорентисан, очајан и располућен у приликама  опште деструкције и ратне калварије, што најбоље показује  „сноп“ песама „Завештање“.

            Настаје време колективног усуда и растоке („Завештање“). Човек, свет у њему и око њега урушени су. Свако је доживео „бродолом наде“, а „уточиште“ је кафана, бескућни простор. Људи су бродоломници, а егзистенција уклети брод или, конкретније, Сплав „Медуза“ (из 1819) Теодора Жерика, на коме су излуђени  појединци, у ранама и са вапајима, болесни и на самрти, кадаверични... У годинама настајања Ненадићевих песама (на овом простору), цело једно друштво и домовина били су налик  на  овај сплав уклетих, на „Пијани брод“ Рембоа. То је и она Ненадићева скела из истоимене песме, препуна празних душа и беспомоћних, на средини реке, у време бомбардовања. Препуна скела која није пристигла Нигде, за чије путнике не брине Нико. Сплав, од ужаса, паклених слика и Страшног суда, управо је и  цела ова књига.  А то ништа друго и није до обзнана Страшнг суда  који не обећава никакав спас у овом „рају лудака“, како иронично  за наше цивилизацијско станиште  каже песник.

        И да завршимо: М. Ненадић је екстровертни песник, осећајно-интуитивни, бодлеровско-дисовски таман песник („цедим црнило“, рећи ће); попут Вијона неукротив, изнутра анархичан; са ослонцем у епском и националном, са архетипом у поетском току. Потенцира темпоралност (пролазност и смрт); свет без великих озарења и наде јер  време нас у нулу претвара док нас носи „космички сплав“.

      Завештање М. Ненадића је – као што рекосмо – горко, тамно, дубоко, од наслага ужаса. Али га то не умањује. Он је антологијски, велики песник.

"Дневник", 8. мај, 2015.год.                                                                             Ч. Ђ.

                                     ЦРЊАНСКИ И ТАМНИ ТОН НЕЗАДОВОЉСТВА

          

            Новосадска „Академска књига“ један је од респектабилних издавача последњих година у нас како по значају издатих наслова тако и по естетској провокативности белетристичких дела.

           У свом одабиру за 2014. годину, она нам доноси и дело „Трагом Црњанског“ Мирка Магарашевића које је, по структуирању и перспектива из којих аутор прилази и сагледава великог песника, једно од ретких интригантних остварења у овом књижевном тренутку.

           Песник, критичар, преводилац и есејиста Мирко Магарашевић, пореклом из познате београдске породице,  а која је (стицајем околности) била у блиским пријатељским односима са Милошем Црњанским и његовом супругом Видом још с почетка тридесетих година прошлог века, под снажним младалачким утисцима и сећањем на пар  сусрета са великим песником, након његовог повратка из дугогодишњег лондонског избеглиштва у Србију (1941 – 1965), после више  деценија, објављује књигу „дубоке оданости“. Књига исијава сав обзир и љубав аутора према Песнику, његовом делу, грађанској традицији, својој породици као остатку те традиције и искреном пријатељству, бележећи при томе како оно  врхуни у повременим сусретима, ручковима, дискретним разговорима, у смиреним тоновима и унутрашњим тишинама.

         Фасцинација Црњански, иако траје педесет година, не сахне већ, насупрот томе, све већма траје, преображава се и добија на кристализацији. Управо о томе говоре и два сегмента ове књиге, сачињене од текстова објављиваних у текућој периодици. У првоме је – кроз четири спонтана сусрета са великим Писцем (1966, 1970, 1971.  и 1973) – дат физички  профил овог српског великана. Сваки од тих сусрета „изблиза“ у младом човеку, касније медицинару и зрелом књижевном ствараоцу, буди узбуђење, оставља  „дах незаборава“ јер је то привилегија да се буде поред неког ко је већ животно опустошен и сагорео али чије дело и судбина почињу тек да се митологизују. У другом сегменту, много обимнијем, аутор прати духовни флуид који суматраистички струји Црњансковим песништвом, и хвата Песников унутрашњи профил меланхолијом настањен.

         Црњански се 1966. године, после двадесетпетогодишњег странствовања, први пут појављује у дому старих пријатеља, такође пречанског порекла. Том приликом, будући аутор ове књиге, у расположењу младалачке „свете напетости“ упамтиће и заувек понети слику уморног лица седамдесеттрогодишњег Песника, специфични анатомски положај његове доње вилице, маркантни изговор његовог рулајућег „р“, али посебно „сјај песникових очију“ у којима је видео жар живота. И још нешто, врло важно: понеће представу о његовим кратким питањима и сведеним исказима којих никад није било много. Ти искази, лишени било каквих ауторових коментара, биће у свести онога који  пише књигу  носивни знаци иманенције Црњансковог бића. А они су: 1) Милета, рат и време су нас опустошили“; 2) „Друге су сада сенке око нас“ и 3) „Наше смрти се нагомилавају“. И кад се заврши читање целе књиге, изговорене речи не престају да се памте. Утисак – као да их је  отргао из властитог песничког контекста, и тиме још једном подвукао сву условљеност својих умора, сумњи, зебњи и оне велике меланхолије која ће потећи његовим песничким остварењима.

      Мирко Магарашевић се овде показује као писац мере речи, који се чува великих реторичности и неукусног „гурања“ себе у први план. Он – због свог дигнитета – следи суздржаност како Песника тако оца и мајке. Тиме он имплиците показује да је ипак неко и да много држи до свог грађанског порекла.

        И док је први део књиге од приватне документарности, са спонтаним залажењем у досад затворене породичне и пријатељске саодносе, други план књиге је од критичко-есејистичких текстова (осам их је), отворених, ерудитивних и аналитичких, са изведеном синтезом на самом крају. Заправо, реч је о сегменту у коме М. Магарашевић успоставља унутрашњи профил Црњансков, боље рећи трага за његовом меланхолијом и оним што је – као сублимат песничког дела – увелико генерише. При томе  он полази од многих биографизама Песника  (како у животу тако и у делима); у своја разматрања укључује позната имена неких истраживача, дајући им за право или их оспоравајући.

     Аутор књиге, на крају, прихвата истину да меланхолија и трагично осећање живота Црњансковог исходи из „неиспуњења“ себе и нагомилане „недовољности“ у себи, и то по семантичкој оси: туђина – завичајност – Београд („изгубљени сан“) – Сербија – колектив (национ) – „неоствареност пројектованих идеала“ – осећај „изгубљеног припадништва“ – пролазност – деструисање постојећих вредности –  „тескобне слутње“,антиципација „ужаса нових“. Стога је, и по повратку у отаџбину 1965, изговарао горке речи и показивао горки осмех, како се каже у књизи.

      Све су ово  семантичка језгра  или капсуле у којима су похрањени многи антрополошки смислови  Црњанскове егзистентности, али, на емотивном плану, монохроматски обојени. Детерменише их тамни тон незадовољства, празнине  и тешке меланхолије.

       Магарашевићеву књигу, што је  ствар истраживачке озбиљности, прати и текстолошка апаратура: биографије, предметно-тематски регистар, именски регистар; фотографије, посвете и факсимили Црњанског, коришћена литература.

         Књига – за издавача: погодак, за читаоца: ужитак.

"Дневник", 27. април 2015.год.                                                                   Ч. Ђ.

                                             СВЕТ ИЗВАН СВЕТОВА

            Сунчица Денић: Свет изван, Албатрос плус, Београд, 2014.

        Много је испричаних прича и написаних књига о Косову у последњих петнаест година, било да је реч о поезији или уметничкој прози. (Косово је вечна српска тема!) Међутим, у савременој књижевности мало  је дела или скоро да их и нема, у којима је одсуство експлицитних  пројекција стварности, пренаглашене патетике, реторичке испразности, или оних дела без замарајућих поновљивости идеологема и поступака у презентовању  једног вековима урушаваног и до дна деградираног етноса на том истом простору.

      Књига која не понавља те слабости и, у тој мери, не подлеже препознатљивом инструментарију  обликовања поетског света је најновије прозно остварење Свет изван Сунчице Денић, научног радника, педагога и књижевног ствараоца. Она настоји и успева да на косовске теме, актуелне и велике, и о непреболу који иде  с њима, проговори из једног другачијег наративног угла и поступком за који би неки рекли  да и није иновантан.

      Реч је заправо о  ауторском сензибилитету хришћанско-светосавске смерности и привидно поетичкој поједностављености која свој пут остваривања  тражи и налази преко микро тема и сасвим  обичних датости. Сунчица Денић користи обрнуту оптику доживљавања света у односу на досадашњу књижевну праксу, када је реч о делима косовске тематске  усмерености. Дискретно и преко наизлед простостодушних исповести  малих људи индиректно долази до магистралних егзистенцијалних тема, важних питања и имплицитних осуда савремене европске цивилизације у којој су и те како, захваљујући њеним манипулацијама, могући међусобно покидани, издвојени мали светови (енклаве), остављени да буду изван вредности великог и јединог  света у које се  та европска савременост заклиње.

     Не тако обимна проза Свет изван Сунчице Денић структуирана је од  више наративних дискурса, међусобно  лабаво постављених, посебно насловљених, што алудира на збирку приповедака (свака прича има свог фокализатора, исходишну тачку нарације, сензибилитет емотивног и когнитивног бојења, свој ритам). Али, овако устројена наративна текстура, на општем плану, увелико подражава и роман у коме се сви појединачни наративи понашају као  поглавља. Њих обједињује глас, ауторски интониран, преко кратких конект-дискурса, што претходе сваком од њих, те асоцирају на прелудије у музичком делу. Као и то да се у фокусу свих засејаних тачака гледишта отвара мапа  једног те истог: Угљаре, Угљарчани и свет у њима. А  да је Свет изван управо  роман на то опомиње и мото Данила Киша с почетка књиге, сугеришући читаоцу да је проза ове ауторке у ствари резултат идења  за идеалом  писца, тј. његовим сном да напише књигу као целину, односно роман  са поглављима (причама) која ће се читати и засебно, и свако од њих имати свој особени ритам, а што би било налик на промене ставова у музичком делу. На тој парадигми се и гради структуирање овог дела Сунчице Денић.

       Приповедни свет ове прозе, означен као свет изван, није развијан с претензијом да се он артикулише модерним језиком и поступком наративног модернитета, у првом реду наративним гласом споља, који одзвања  као ауторов коментар. Зашто? Он би показао своју позицију свезнајућег, али не и пластичност, убедљивост, јер је то глас  дистанце, па зато и хладан, бескрван. Он је више интелектуализација наративног, а мање аутентично виђење  и пресно казивање стварности. А то може најбоље да покаже говор изнутра, самоговор наративног субјекта – са њим надолази права реч, веристичка слика ствари, интимистичка обележена перцепција  окружења или живљена истина, до чега је ауторки нарочито стало. Зато и Професор, истраживач топонимије и ономастике, који је у тај „свет изван“ (Угљаре крај Приштине) бануо из једног другог, отворенијег света,  иако оставља утисак да ће бити први и главни наратор из сенке о људском удесу, у томе не успева. Боравећи у Угљару, он је понесеност тим светом започео наративом „Угљаре, Угљарчани“; отворио је врата тога света,  али  на том уопштавању и остао.  Као да нема вољу или моћ да зађе у  њихова срца, да кроз организацију причања оваплоти њихове покидане и траумама нарушене душевне просторе. Враћа се своме пројекту, а обавезу да буде конектор, води читаоца из наратива у наратив, преузима неко други (аутор). Слушајући приче и бележећи језик  разних казивача, тај други ће скинути корону са унутрашње/духовне панораме тог затомљеног и заборављеног света. А њих десетак наратора/фокализатора, поражених, неутешних, сваки са својим сензибилитетом и ритмом, донеће приче о себи, свом посртању и свету у коме су, али без саморазорне патетике и са духовном компресијом која ни једног тренутка не занемарује оно што је једино преостало у том голом животу – достојанство, неописива везаност за кућу, њиву, завичајно небо и императив: упркос свему, трајати без тамне мржње у себи, иако су зла  била учестала и превелика.

          Свет Сунчице Денић, у својој омеђености, налик је на уклето острво, у зони етничких подвајања, сав од метафизичких зидова. Обележен је неизвесношћу и страхом, сакупљањем у себе; релативизован свет, на граници етничког и биолошког  опстанка у односу на онај који га окружује, притиска и тријумфално слави свој дослух са великим светом. Крајње маргинализован, изфрагментисан и максимално поништен, човек из света Сунчице Денић остао је без илузија јер је изгубио ослонац у Богу, у себи и у другоме (човек се ослања на човека, на породицу, заједницу, на  веру у Свевишњег), а са тим губитком нестала је и равнотежа у њему. Живот се претворио у климаво и лелујаво трајање („Ветерник“, „Зара, Трајко“).

            Постоје два модела понашања. Издомљено биће колектива, у избегличком насељу Ветерник, споља и изнутра дезинтегрисано,то најбоље осећа и зна. И када је његов  језик изгубио моћ да објасни и дорекне поразну снагу губитка, сву тугу и непребол, и када је усахла нада, говор је сасвим престао и уместо њега дошло је ћутање, тешко и дубоко, чије се трајање не мери. Оно је сада моћније од свих могућих прича. Ћутање као неми ламент над својом судбином, као вид  занемелог протеста спрам дехуманизованог света, као сведочење о деперсонализацији бића и одбијање да се траје у таквом свету; као добровољни и свесни силазак у својеврсни аутизам: ништа им не смета, на ништа и никог се не жале; не желе да знају ни за време ни за догађаје, нити знају где се налазе, ни како се зове место у коме су, ни ко у близини живи. Укратко, обезличени свет који је, живећи на утрини и у контејнерима, и сам постао антрополошка „утрина“. Непосредна близина гробља најбоље сугерише мисао о латентном умирању још једног „света изван“ других светова.

         Једни људи у поетизованом животу Сунчице Денић, то видимо, имају потребу да ћуте и у себи као неисказаност носе огроман терет преживљеног. Зашто? Ускраћена је ширина и пуноћа доживљајности; у годинама грозе, страхова и патњи, посед  је отет, кућа спаљена, породица побијена или растурена; мисао је осиромашила и скорела; прича је постала уморна и све краћа, а језик се свео на нужност голог општења. Код неких је сасвим утихнуо. У таквим случајевима казивање преузима наративни глас споља. Као у наративима „Ветерник“, „Орашке“, „Зара, Трајко“.  Неки други људи, у већини поединачних наратива, имају пак неодољиву потребу  да причају, и то искључиво  о  себи и свјим искуственостима. Све то умногоме подсећа на прозно структуирање „Људи говоре“ Растка Петровића. Стим што су Расткови људи лежернији, у говору неутралнији – више окренути темама изван њих. О свему говоре а понајмање о себи.

         У прози Сунчице Денић „људи говоре“ искључиво о ономе што их директно или индиректно одређује и у датом времену и простору чини да буду оно што јесу. Само два најизразитија примера. Трајко у истоименој причи раздробљене (постмодернистичке) структуре, као што је и његов живот, и живот свих других, говори о нестанку великог човека и доброг доктора Андрије Томановића (одведен је и нико о њему ништа не зна). Прича се дотиче и  братанца (суицид у тренуцима очаја) и сестрића убијеног на кућном прагу. Његова прича јесте пригушена јеремијада за несталим доктором, за ближњима, разореним породицама, урушеном заједницом и поништеном пуноћом смисленог трајања. Трајко у томе подсећа на Старозаветног Јова. Он је у завади са Богом јер је изгубио наду у спасење, а то опет значи да  његова наслеђена вера у Бога слаби. Јер, у резигнантном питању: И ти ли си се продао, као и многи? Како ли те држи небо таквог немоћног и неправедног? – он није извршио његову негацију, него је само изразио сумњу у његову божанску моћ, доброту и правду, неприкосновеност, и свео га на свакодневног и подмитљивог административног створа, сада већ и  омраженог. Стога би га и камењем гађао, само да га може видети и да је ближе. Зашто? Прави Бог, антропологизована представа о добру, правди и љубави, не би смео да ћути и равнодушно гледа  на све те агресије, суровости, страдања праведника и немоћних. Бог, овде, као да се у немоћи повукао пред рушитељима (демонима зла), с утиском да су они много јачи од њега. Вера у трансценденцију је поколебана и представа о њој сведена на поразну искуственост.

      Из протеста према свету  и Богу, а као израз немоћи и бесциљности, јавља се огромна Трајкова срџба (баца окруњена зрна кукуруза и силно гази по њима), или ћути и чека. Шта, кога чека? Истину, правду, помоћ, Бога?... Бекетовски absurdum.

        Други успели наратив дат  као разгранат самоговор субјекта је „Цавин тропар“. И овде наративни језик има евокативну функцију.Поново се нашавши тамо где се „живот био завртео“, започиње отварање перфективних слика егзистенцијалних стања и првих фасцинација – све до насилних исељења у време драматичних догађаја. Ређају се слике из раног детињства – ђачка екскурзија до Призрена, први сусрет са великом духовношћу(црква Богородице Љевишке и фреска), први посао  и светлости Приштине као највећег града; животна уоквиреност која пружа ухљебље и сигурност. А онда пролом зла, стрепња, страх, туга, егзистенцијална покиданост и  погубљени смисао даљег опстанка...  Исељеље и поновни долазак на Косово, у „свет изван“, као на место духовног окрепљења и враћања завету. Празнично окупљање пристиглог народа у цркви и Цавино појање тропара. У сакралној обојености њеног узнетог гласа је  посведочење живота, ускрснуће предачке славе, озвучени знак божанског у нама, усправљање у духу.

       Пре него што ће се вратити у новоподигнути дом у Нишу, Цава слика оно што нико пре и после ње неће чинити – слика „бразде, кртичњаке, мраве и бубе, осушену траву и понеки свежи цвет (...); неки камен ... парче глине и ретку краву на паши“; слика своју бившу кућу и терасе. Све саме суштине којима је био одређен и испуњен њен минули живот. Међутим, када је све то хтела  да покаже својој деци у Нишу, била је изненађена: уместо усликаних предметности, на свим сликама било је „само чисто небо и бела птица“ (персонификација коју је носила још од оног сусрета са фреском у цркви Богородице Љевишке): све што је материјално ишчезло је, а уместо тога отворио се простор духовног („чисто небо и бела птица“). Простор у који су узнети дух бића, Косово као памћење и завет пред Богом да „свет изван“ никад неће потонути у заборав.      

         Смисао језика и (само)говора  и у осталим наративима („Софија“, „Задња пошта Косово Поље“, „Вељин сан“, „Орашке“, „Словенка и Даница“, „Дисање“) у томе је да биће на индивидуалном плану посведочи поништени смисао и растоку живота кроз призму властите перцепције, али и да индиректно проговори о налету деструкције и свеопштем удесу колектива коме се припада. Уз напомену, да је на том путу поетске реализације било и ажурирајућих решења која, на неким местима, сенче оштрину убедљивости у структуирању наративног ткива ове ни у чему острашћене  прозне текстуре (у којој – како рече Професор у последњој одјави себе на крају књиге – нема ни издајица, ни шовиниста, џелата, гејова), сатворене од говора о људском болу и завета да се остане човек и, упркос

великом ништењу  у таласима, не одустане од трајања.

"Летопис Матице српске", 19015. год.                                                 Ч.Ђ.