Часлав Ђорђевић

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ О ПЕТЕРУ ХАДКЕУ

ВЕЛИКИ ПИТАЧ

Стајали смо на мосту на Дрини нас четворица

(Без икакве алузије на јеванђелисте)

И зурили у плаху воду потом Босну

У њену празнину гарежну

Увијени у копрене од снега и дугих ћутања

А онда је Велики Ходач Петер Хандке* питао

Да ли је Дрина доиста крива

Да ли овај мост дели или спаја

И да ли је преко било птица

Питао је откад су куће тамо тако црне

Ко им је дао такав тон и зашто немају димњаке

И шта ће бити са родама кад се једног дана врате

Питао је зашто тамо нема лавежа паса ни звиждука

(Време је лова на зечеве)

И зашто се деца не санкају

(Та побогу ово је први снег)

Раде ли тамо школе

Шта је са дечјим цртежима

Шта је са часовима певања и хоће ли се икад држати

И да ли тамо душа која ноћ преспава

Питао је уздахно: Ко је крив за распад лепоте ове

Ко је први кренуо у нож-заваде

Пре него што је крик пресекао звездано јутро

И вапај полетео преко моста спаса

И хоће ли овде негро војници и они из Аризоне стићи

Питао је и питао Велики Питач Петер Хандке

(Не марећи много за летње ципеле и дрхтавицу)

А затим ућутао и ћутао до краја века

Док смо зурили у Босну у  зјап  рану

Док је Дрина под нама носила труло лишће

И покидане речи наших подераних одговора

Док је снег по нама вејао

Док се ужас тишине над кућама и у нама до неба пео

     11. новембар 1995. године

________________

^*Петер Хандке (1942), велики европски књижевник и хуманиста, суочен са бешчашћем европских интелектуалаца, посебно француских и немачких, када је у питању рат у бившој Југославији и однос пун мржње према Србији, из протеста и жеље да се лично увери  у постојеће стање, са својим пријатељима (Жарком Радаковићем и Златком Боцокићем), 7. новембра 1995. године, долази у Србију, у Бајину Башту, на Дрину.

ДОК ВЕЛИКИ ХОДАЧ  ПУШИ „ДРИНУ“

БЕЗ ФИЛТРА  У РЕСТОРАНУ „ТАРА“

У БАЈИНОЈ БАШТИ

У ресторану „Тара“ у Бајиној Башти

(Док напољу још траје увод у велику епопеју снега)

Велики Ходач Петер Хандке*

Промрзао пали „дрину“ без филтра

Гуши се кашље успут пије вино кувано

И започиње ћутање дубоко као ноћ над Босном

Дуго као година на Балкану

Док пуши „дрину“ без филтра

Велики Ходач Петер Хандке

Димном завесом одвојен од столова од људи

И  гар-кућа с оне стране реке

На трен понавља путеве старе у табанима записане

И албум-слике у свести слајдоване

(Мада му то није намера):

Поздравња пахуље на Хокаиду у Јапану

Хвата свице у летњу ноћ у пољима Фурланије

У априлу ослушкује звона на Пиринејима

У Андалузији радује се облаку жар што гаси

Погледом милује снежно попрсје високог Сент-Виктоара

На светлице (светионике) отока јадранских

На охридске јегуље и преспанске јабуке мисли

Отвара нар и наранџе једе  на Пелопонезу

Посматра трке болида у Монте Карлу

Храни пазинске голубове у предвечерје на Истри

Мерка младе жене на цитадели у Будиму

Шета падинама зелених Алпа

Са монасима разговаре води, литургијски пој

У Студеници и Грачаници слуша

И зури у зелену воду криве Дрине која односи

Смрт нечијих патика смрт лишћа

И  док пуши „дрину“ без филтра у ресторану „Тара“

                                                                 у Бајиној Башти

Он исписује епопеју малих ствари

Он се удаљава од адског света

У коме додир кажипрста две руке остаје без одзива

Он исписује епопеју бола

    13. новембар 1995.

ВЕЛИКИ ХОДАЧ ПРВИ ПУТ СЛУША ГУСЛЕ

Звук гусала* га мами и носи све у даљ

Држећи се за танке нити звука

Он започиње пут кроз време

Он већ види  кнежеве велможе

Он већ диже пехар

Већ пије рујно вино

Већ осећа омаму пркоса и за побратиме

Већ има Милоша и Топлицу Милана

И тек сада док гусле слуша схвата

Зашто предстоји тако дуго опремање

Јунака у сваки бој:

Треба погинути са звездом на рамену

Са соколом у срцу

Са замахом  убојитог копља у руци

Умрети чист умрети у сјају

Јер одозго гледа Бог

(И као сваки прави бог)

Зна да разликује шта је Инат а шта Част

   15. новембар 1995.

 *  Другог дана свога боравка у Бајиној Башти ( 8. новембра 1995), Петер Хандке је зажелео да види гусле и чује гуслање. У стану гуслара Александра Жугића  Хандке је слушао његово епско певање

ЈУТРО НОВЕМБАРСКО,  НА  ДРИНИ

Слика више пустошна него идилична:

Јутро новембарско, рано и врано;

Долина – капсула у време положена, већ оснежена,

Пресеца  је само отежало отицање Дрине, криве.

Над главом твојом ни лет, ни грак;

Поспаност града намерно мимоиђена

И твоја силуета, испосна, долутала,

У сиву обојеност празнине као с неба на земљу

Спуштена, и ту, на обали, засађена.

Али ти, одолевајући том притиску глухоте,

Без предрасуда, усред  усуда који дели и смрт сеје,

Силазиш до воде, до дна себе,

А онда, стојећи или чучећи, свеједно,

Мишљу мостиш реку, две обале спајаш,

И у нађеној равнотежи сопства, над водом

(То ти је било и најпотребније да би боље видео),

Одговоре за успостављање пустоши ове тражиш

(Не желим рећи: твој пројекат је грандиозан –    

Спреман си , и кад те не буде било овде и сад,

 Идући по свету, криву Дрину да исправљаш),

Иако је много раније дефиниција нашег пакла пала

И на свим сајтовима, затуреним местима света,

На сва уста, уз бубњеве, графите и собних слика обзнањена.

А шта је и како је  даље било – зна се.

---

У ЛИПСАНДРИЈИ, ЗЕМЉИ САМОПОРЕКНУЋА

         Иако је књижевних награда у нас на десетине, скоро да се и не памти да  је неко од савременика био награђен по судбинској  сличности и песничкој ангажованости међу онога по коме се  награда зове и оног коме се она додељује, као што се ове године догодило са Наградом „Ђура Јакшић“.

          Овогодишњи жири за доделу ове награде  као да је свесно бежао од могућности која за предуслов узима: само нека је мушког рода, познат и да има књигу песама (!), и тражио управо  две горе наведене „кључне тачке“ у којима се остварује веза помеђу великог песника Ђуре Јакшића и добитника  награде за 2014. годину. И нашао их у  Мирославу Цери Михаиловићу, са југа Србије (Врање), за збирку  „Длака на језику“ (Повеља, Краљево). Иако временски толико удаљени (136 година), обојица исказују глас непристајања на постојеће, обојица увек у раскораку са логиком моћних, никад од околине  схваћени, и обојица – у наступу самоуверених праведника –  усамљени.

          Поезија Цере Михаиловића има много тога брехтовског у себи. Да би се боље схватио дух певања о стварности или ангажованој поезији Мирослава Цере Михајловића, можда је најбоље почети од самог наслова књиге – „Длака на језику“. Овде је реч о идиомском конструкту као ознаке за фрустрираност, „блокаду“ да се нешто јасније, гласније и што потпуније саопшти о неким дестабилизирајућим факторима када су у питању живот и човек свакодневице. Длака на језику израз је  немоћи или недостатка слободе да се што критички и на разобличавајући начин проговори о лажима, „фабрикама виртуелне стварности“, „технологији бешчашћа“, сатрапима у политици, наопаком чињењу или нечињењу у свету ту-присиства. А да би се то могло, треба се ослободити сметње – „испљунути длаку“ и отворити могућност да се језиком, сасвим слободно, обелодани оно што субјект мисли, осећа и као компресивни садржај у себи носи. И кад се то деси, креће се у изрицање истине посведочене колективном и субјективном искуственошћу. Брехтовско поимање ангажованости поезије  конкретизује и још боље допуњује унутрашњи смисао наслова аутопоетичка песма „Полазна тачка“: „песма постоји да те прене/ поготком у чело/ да претумба мозак/ да те распамети/ да изазове чуда/ интелектуални шок/ да те коначно приземи...“

          Цера Михаиловић  у поезију, ранију и ову, укључује и  потенцира актуелност стварности која се живи, наслеђене и новообликоване, и то чини како алузивним и иронијским  језиком тако и директним ударима по ономе што је њена перманентност – дебаланс на општем антрополошком плану (игнорисање историје, порицање традиције, одустајање од морала, знања, одсуство јасне пројекције будућности, заборављање самопоштовања, (не)садејствовање колективног и појединачног, занемаривање одговорности, одбацивање емпатија и др.). Из ове поезије, у свим њеним деловима („Ординација“, „Тапкање у Неместу“, „Спаса нема“ и „Гроб у шаци“)  чита  се обезличеност, пораз и обездушеност свуда и у свему. Песник на ширем плану даје слику дезорентисаности, пасивизације и умора нашег човека од премного наметнутих ситуација и  догађаја, од празних обећања испразних и у свему половичних људи. Субјективни хронични дефетизам који се ослања и  на наталожену колективну искуственост, он исказује симболиком просторних топоса: Неместо, Несврт, Липсандрија. Њима се упућује  на затвореност и безизлаз, патњу и  потонуће, уклетост и обесмишљеност трајања сваког субјекта, што потврђују и стихови: „трчи народ за шупљим речима за празном надом/ ликују тупави гласноговорници/ а никог да објасни ту врсту фасцинације/ новим прилозима за заглупљивање/ да се позабави феноменом лажног сна/ феноменом колективне хипнозе“ („Грађа за савремену гротеску“).

           Критичка свест/глас М. Цере Михаиловића укључује лично, локално и фолклорно, колоквијално, али их и надилази: трага за умноженим координатама општег незадовољства, удесом у времену и националном контексту, са песимистичком визуром разобличавања, а која подсећа на  Jакшићев и Dомановићев опсег  незадовољства и крика, са глухотом у којој нема ни сабеседника ни одјека. Обогаљена и ојађена  друштвена стварност, на поетолошком плану, често се манифестује преко лексике огољеног и „оструганог“ информативног језика који нас са свих страна запљускује и десубјективизује. Тако она (наша паветна стварност), преко језика и осиромашених смислова, најбоље саму себе описује, а на читаоцу је да  у тој мањкавости сваке вредности осети како се све тање „дише“ и све више „липсава“ (у  Липсандрији, земљи самопорекнућа). Наравно, патетике нема – интелектуализованa природа поезије то не дозвољава, али пораженост бића пред свим тим и запретани жал због свега тога ипак постоји.

          Критичка/ангажована свест Мирослава Цере Михаиловића јесте и глас хуманитета и узнемиреног разума, сав у духу једног Бертолта Брехта. Тако редак у овом нашем обезбојеном  и заблуделом песништву.

"Дневник", 17. јул 2015.                                                                Ч. Ђ.

                                        Поводом Награде „Васко Попа“

    

                              ПЕСНИК ИЗРАЗИТЕ ИНДИВИДУАЛНОСТИ

Јован Зивлак: "Под облацима - Изабране и нове песме 1979-2014", Адреса, Нови Сад, 2014.

          Лауреат  велике награде  „Васко Попа“ за прошлу годину је  песник Јован Зивлак (1947, Наково), па би било уљудно, макар и са извесним закашњењем, да се о њему као изузетном ствараоцу и  песнику, у  граду коме је толико битних култоролошких ствари даривао,  проговори која реч и на овом месту. Посебно о књизи „Под облацима“ – Изабране и нове песме (1979 – 2014), за коју је управо добио ово признање.

         Јован Зивлак је стваралац модерног профила у поетолошком смислу, који конзистентно траје већ  тридесет и више година. Песник широке културе, какви су били Јован Христић, Иван В. Лалић, посебно Миодраг Павловић коме је и најближи по артикулацији и досегу метафизичког у песми као носивном стубу пригушене мисленености, са повременим траговима културолошких искуствености које јој претходе, а опет у мери  која је нимало не обезличује.

        Поставља се питање како је могуће трајње поезије  са таквом вредносном нивелацијом (без осека и засека, плићака и порозности, замора и губљења даха у језику, синтакси, слагању слика). И  утисак: да је писана у само  једном временском интервалу, и да не делује нимало „архивски“, да из ње и даље говори  савремено поимање песништва, да је остала у дамарању свежа и са учинцима изузетне актуализације. (Зивлак је са препеваним песничким књигама на више од десет светских језика водећи међу нашим песницима; о њему је писан и докторат, тумаче га филозофи.) Вероватно да то долази отуда што  он стрпљиво чека да се песма уобличи и огласи себе, што са особитом осетљивошћу бира предмете и уводи у симболичку конфигурацију језика, што има сасвим јасну мисао (никад доктринарну) како о поезији тако и оној мисли што понорно отиче песмом а да нисмо ни свесни колико је има. Можда и због тога што песму делокализује, ослобађа конкретних и ефемерних значења и уводи у свепеснички свет у коме уместо емоције доминира Cogito модерног бића.

        Песнички обол „Под облацима“  има  избор из шест књига које су аутора дефинитивно одредиле као стаменог песника („Троножац“, „Чекрк“, „Напев“, „Чегртуша“, „Острво“, „О гајдама“ и „Нове песме“ (као додатак). Приступ овоме могућ је само ако је панорамски и синтетички, у мери у којој се то може бити на малом новинском простору.

        Постоји спољашњи свет/ датост, бивство, биће, као што постоји и мишљење (знање) о бивству, бићу. Логоцентризам Јована Зивлака, натопљен наглашеним субјективизмом, не игнорише прво; насупрот, он полази од њега, оно постаје његова искуствена и песничка подлога, али више обитава  у овоме другом, стално везан за „чекрк“ који га спушта у дубине и диже у метафизичке висине (њима стално тежи) да би  се нашао „под  облаке“ док пева. На херменеутичком плану: у позицији изнад облака, субјект би изгубио везу са стварношћу, постала би му страна, преовладало би трансцендентно; у положају „под облацима“ боље мисли себе, са те висине боље види ругобу, празнину, недореченост света; у „чистом ваздуху“ боље сагледава остављене трагове у времену и земној прашини; лакше асимилује лепоту прозрачности којом се песма храни. Боље се могу ослушнути  сазвучја смислености које емитују древне гајде  јер она (та сазвучја) пењу се у висине и надилазе дах који их одашиље и време недри . (Да нису гајде тако битне, не би их Талес Милећанин, од делфијског пророчанства, добио на дар за  највећу мудрост.) Самим тим и мисленост о  овоземаљском свету  биће мање мутна. И слободнија. И „напеви“ чисто изведени, и саображени полету душе оног који са те висине пева.

           Читање Зивлака уверава да песничко дело треба изнутра да дише, пулсира, да се увећава кроз језик и одсјаје новоухваћених значења . Ствара се једна нова, зивлаковска поетска стварност у којој се конкретности као растварају и постају не баш лако ухватљиве у својој значењској измештености, због чега се увек и другачије конституишу у свести онога ко их прати. А то је већ  идеал да се увек прође кроз нову и другу капију спознаје, што и јесте један од основних смислова Зивлакове поезије. Ето тако се може  „ископати реч што пробија сва врата“. И тако може доћи до несводивости испеваног као  циља.

            Јован Зивлак  устоличује људски субјект као средиште  постојања, узноси реч/језик (у песмама „О, речи“, „Поседи“, „Силазак“, „Гајеви“). Јер  у језику  је моћ која биће артикулише; у језику биће обитава, са свим траговима, памћењем, искуственошћу. Стога и песник каже „нисам онај који јесам“, ако се ослањам на вид; ја „јесам оно што казује виђено“. Зато се и највише бори за реч –   језик је као со постојања, каже он.  Човекова мисленост иде са знањем  па зато и глад за њим („Зимски извештај“, „Зденац“, „Кошара“, „Под облацима“) – да би биће дошло до духовне пуноће и себе сасвим осмислило у својој временитости. Памћење је одмах поред језика и знања. Оно је примарни знак човекове смислености. У њему су потхрањени сви трагови. То су они трагови о којима говори Дерида, због којих постоји и језик дела, па они били библијски, митски, филозофски, историјиски, персонални. Зивлакова поезија сва је од трагова., али само у виду наговештаја и танких премаза по рубовима искуствености, без извлачења емотивних наноса ... Ова поезија је велика одбрана достојанства песништва.

        Зивлак  је песник изразите индивидуалности, у свему довршен песник, са интелектуалним преокупацијама које, зналачки у језик положене, боје цео један песнички опус. Поезија која не пристаје на одсуство  духа у суочавању са њoм.


"Дневник", 24. август, 2015.

                                     СУВИШНИ ЉУДИ  ФРАЊЕ ПЕТРИНОВИЋА

                     

         У добро осмишљеној и престижној едицији  „Панонска светла“ издавачке куће „Орфеус“ (Нови Сад), напокон, појавила се књига „Приче пуног Месеца“ Фрање Петриновића. Без заступљености овога аутора, едиција – тако битна за  српски књижевни север, како би рекао Д. Ређеп – била би крњава, а читаоци  ускраћени за  једну неспорну прозаистичку вредност, посебним сензибилитетом обележену.

        Фрања Петриновић (1957, Сланкамен), новосадски романсијер, приповедач, критичар, есејист – стваралац модерног поимања књижевне уметности, у овом избору, зналачки начињеном, показао је  свој  већ препознатљив профил вибрантног ствараоца, наглашену меру  за језичка и лирска спрезања, као и друге творачке поступке  на којима се гради модернитет  свих  наратива укључених у ову збирку, са предговором Селимира Радуловића и врло прегледном и стручно уређеном библиографијом Гордане Ђилас.

          Са извесним отклоном од постмодернистичких стилистичких аберација и поступака, како с правом примећује рецензент, Петриновић се враћа на  читљивост неомодернизма који, опет, унутар презентованих наратива, успоставља  континуиран ток генералне мислености, след запитаности и пратећих поремећаја  што су у зони његових перманентних опсесија.  А каквог су порекла, каква је њихова  обојеност и унутрашња морфологија, може се најбоље претпоставити ако се крене од семантичке затворености самог наслова књиге – „Приче пуног Месеца“.

          Пун Месец, по астролошким уверавањима и колективном веровању, није без одраза на човеков психизам, на конфигурацију његових посебно несвесних активности, са особитим дејством на емотивно. Оно пак, под Месечевом  инфлуентношћу, постаје обојено депресивама, очитује се склизнућем у  песимизам. Са пуним Месецом, пасивност и безвољност субјекта, малодушност и самосажаљење, бивају душевна пратећа стања. Издвојеност бића и уверење у безперспективност трајања као да бивају наглашенији у време трајања пуног Месеца. А све су то заправо доминанте које настањују ментални оквир ликова и засејавају наративни простор ових Петриновићевих проза, у интонацији и облику свесно   променљивих и врло динамичних, са идењем до одумирања приче и преласка у песничку форму.

      Као и у роману хроници Алмашки кружоци лечених месечара и овде се максимално врши субјективизација спољашњих  датости. И с обзиром  да је тежиште нарације овде на ситуацијама/околностима трајања и стању свести/ слојевима свесности која све време остаје без великих померања, то је и егзистентни простор од малих назнака – тек да се наслуте или препознају  координате по којима се одвијају празни и промашени животи људи већ зашлих у позне године. Из тих разлога, приповедачка структура Петриновићевих прича, независно од  обима наратива, ретко кад да укључује права дешавања, фабулу, било који тип развијене дескрипције – мимеза је изван ауторових намера. Модерност захтева субјектов свет и субјективизацију света и он се томе здушно приклања.

       Петриновић човеку прилази као највећој и јединој актуалности када је у питању егзистенција уопште. Свака од наративних целина у овој књизи убедљиво посведочује егзистенцијалистичко уверење аутора да је људско биће одређено тренутком, пре свега овим сад, околностима, ситуацијом, различним поремећајима и привременошћу која га онеспокојава и плаши. Све је привременост: имати, хтети, расположење ово или оно, проблеми, љубав, срећа, здравље, бити. Последице: губитак сигурног ослонца, несигурност, запитаност без одговора, осећање напуштености, очај, самоћа, страх од неизвесности, од оног што ће доћи; уверење о узалудности и промашености живота, као и сумња у могућност да се нешто може изменити. Такву поремећену, а опет без помака егзистентност, живот по навици, носе сви његови ликови (Милан Вукотић, пензионисани наставник ОТО-а, домаћица Стана Пантелић, један од подбарских „голубова“ – Света Ранков, мајка Азелија и њен син, психолог без посла Сергеј, дебела Анђелија са Детелинаре, субјект који би да буде Пепељуга). Сви они трају у неком испразном стању, у недовољној артикулисаности хтења и неостварености сопства, као површни и промашени људи, схватајући то када су већ у позним (шездесетим, седамдесетим) годинама. Људи који немају одговора ни на једно питање, ни један  јасан став о неком проблему, сем уверења да су сувишни људи које нико не тражи, нити су коме потребни.

         Индивидуализоване свести Петриновићевих (анти)јунака не знају за прогресију на нивоу освешћења јер никад не избивају из наметнутих и затечених животних оквира; они не познају искораке нити знају за надилажења онога што су били или што им је претходило. Јер су стагнантни у својој истрошености како менталној тако и физичкој, немоћни за спознају нових представа о свету и његовом кретању. Стога и утисак да су одсечени и невидљивим зидовима одвојени од окружења, од ближњих; људи са руба стварности, мирни човечуљци који се „даве“ у својој једнобразној нечујности. Сви су они равних карактера, без унутрашњих пропињања (сем једног анонимног субјекта са почетка књиге), али са пуно нискофреквентних емотивних треперења које нико не ослушкује, нико не хвата.

       Кроз контекст и наративни дискурс модерног гласа, Фрањо Петриновић  дотиче свељудско стање мирних, заборављених или непризнатих, са интензивираним зароном у  обесмишљавајуће аспекте човековог трајања, у време када почиње неко да постаје замор-биће за друге и да осећа замор од  себе; биће  иза којег је празнина, испред којег је Ништа.

      Има места, поступака и наративних изведености које су у досегу Исидоре Секулић.

„Дневник“, 14.8. 2015.                                                                                       Ч. Ђ.

                            ЛИРСКИ  НЕОАВАНГАРДИЗАМ МИЛАНА ЖИВАНОВИЋА

                              

        Калакача је, за неупућене, археолошки локалитет поред Бешке, са пронађеним артефактима  из периода од 10. до 8. века п. н. е. Међутим,  „Калакача“ је и наслов поеме  Милана Живановића, по којој је названа и последња његова песничка књига, објављена 2014. године (Прометеј, Н. Сад), као властити избор из лирског опуса који започиње збирком „Мирнодопске песме“ (1976).

       Интелектуално радознао за све што је другачије и ново, Милан Живановић (1950) постаје многосмеран у изрицању свога јаства (новинарство, публицистика, огледи, драме, сликање, поезија). Окренутом себи и ономе што доживљава, интроспективном, сликарство и  поезија постају Живановићева најподатнија могућност изрицања унутрашњих немира и трагања за аутентичношћу која полази од потпуне слободе уметничког израза. Тако се може објаснити  и његова везаност, врло кратка, за креативну групу „Фебруар“ која, заговрајући  посве нова поимања у уметности, организује и наступ „Закуска модерних уметности“ 1971. Буђење духа неоавангардизма коме ни  аутор „Калакаче“ није одолео. Већ 1973. и он приређује изложбу ликовних радова  „(а)социјативна поља“.У том кључу треба  и да се гледа  на његове  ликовне и поетске неоавангардистичке духовне реализације, као и  на дослух међу њима. Повезује их апстрактни експресионизам, антимиметички поступак – како је приметио  Вујица Решин Туцић.

     Док у сликању прибегава концептуализму, у поезији следи већ познате стратегије надреализма и примесе нове сигналистичке школе, о чему сведоче и  његови аутопоетички искази уграђени у ткива песама. Рецимо, сликарски али и песнички принцип за аутентичним изрицањем себе: „Имам строг програм / Прављења слика / Ниједна неће бити/ По природи / Све ће личити на мене“ (у песми „Начело“). Уверење, давичовско, да је песма, особито слика израз тренутних интуитивних одсева: „Код сваке наредне реченице / може нешто ускочити...“ У том смислу и допуна о ирационалности: „Ја течем али уметности / су потребне случајности“. Остварују се спојеви неаналошких  аналогија који надилазе логику конвенционалних саодноса: „Научио сам да повежем / Раоник и бели Мерцедес“ или хватање удаљености као што су „кишна глиста и Јован Златоусти“.

      Милан Живановић, иако доста затворен у песничку апстрактност, и ствара у „вуненим временима“, ипак не губи из вида „јавни друштвени контекст“ и не одбацује свој критички окулар. Негативне конотације стално су присутне и – могло би се рећи – његове песме не могу без стварносних одјека (само одјека) које, најчешће, замагљују слике „унутрашњих пејзажа“ и ухваћених динамизама из доњих слојева свести. Због чега и варљиви утисак да се песник удаљава од тривијалне стварности и затвара у непредметне/ неухватљиве датости. Богате асоцијативне умрежености доносе слике које постају очуђење, загонетка, сензација, средство ослобађања дотад непознате емотивно-мисаоне енергије, језика, стиха. А утој функцији бивају алузија, иронија, синестезија, оксиморон, парадокс, игра речима (лудизам) – све механизми нове модерности.

     Иза оваквог раскивања језика и разобручавања енергије духа и неоавангардистичке поетике од маглених стања и сања (у односу на стварност), стоји не само нова естетика, него и нов Живановићев доживљај свакодневице. Она надолази у алузивним сликама и „случајним“ отисцима предметности, што за последицу има демистификацију нашег идеализованог трајања. Под маском маглених слика, у блиским и удаљеним комадима, почиње да се указује  другачија пројекција нашег живота. Он је као и устајала и увек иста „водурина“, монохроматски тониран ( „црно – бело“); саздан од пацовских (чиновничких) профила  и „шупљих људи“, од  немотивисаних „церекања коза“ по канцеларијама; од устројства – горе је „друг цар“, а доле су „човечуљци“, у свему редуковани и обезличени људи. И док у првим књигама ове поезије доминирају учауреност, језно манипулисање антрополошким вредностима, површност, поновљивост и свеопшта заблуда, због чега и крик који нико не чује. У оним наредним „блоковима“, где су „Глобализација“ и „Калакача“ (поема) спознаја је још црња. Све је празно: историја се нуди као празна, живот је празан, језик је „без мезгре“ (израз Миодрага Павловића) и празан; биће човека у дну себе  усахло и празно.Поема треба – кроз тродимензионалну временску пројекцију – да потврди сву промашеност и узалудност нашега бивства, наравно у светлу нових симулација и тривијалних митологија које воде у још већа потирања наше есенцијалности и свега што смо били („Забоден(је) глогов колац у видно поље“).

           Милан Живановић је модеран песник, био и остао. Креће се од првобитне апстрактности/ непредметности до приметне отворености спрам спољашних датости;  бележи константе, песнички успоне, али не и падoве. Одговоран према песничкој речи,  свету и себи.

"Дневник", 15. мај, 2015. год.                                                                        Ч. Ђ.

       

                                                     МИКС-ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ

      Књижевност је нajprovakativnijа i najsubverzivinija igra duha spram date nam stvarnosti. Захваљујући баш тој игри, она је у  sebi preobrажава и уводи у једну другу датост, чудесну и аутентичну. Пратећи тај њихов саоднос, правце и домете творачке игре духа, а преводећи то на медиј песништва, њиме је највише експериментисао, Мирољуб Тодоровић  каже како „песма помера границе света“, како је сама по себи „догађај света“ и у самој „структури света“.

        Колико та игра духа може бити  неукротива и мимо стандардних матрица обликовања песминог света, сведочи нам и  песништво за најмлађе – дечја поезија  ствараоца који је постао парадигма за њен парадоксални свет и играрију духа каква је до јуче била незамислива.  Реч је о новосадском  сатиричару и песнику Попу Д. Ђурђеву (1953). А повод је новоизашла књига „Мадам Тисо, Дунав Тисо“ (Међународни фестивал поезије – „Смедеревска јесен“, Смедерево, 2014).

         Поезија за децу  Попа Д.Ђурђева једна је од најотворенијих за нове и досад непознате поетске игре у савременом песништву за најмлађе, а што је чини посве модерном у поступцима обликовања и подједнако интересантном и за одрасле.

          Прво што пада у очи, а то је да је њено „тело“ предаторско – храни се свачим и „једе“ све: предмете, механичке справе, алатке, биљке, инсекте, птице и животиње, замајеве, аждахе; храни се  насловима књига, прича, песама,  филмова, представа, „окрајцима“ разних мисли и стиховима из других књига (користи цитате); узима са царских трпеза али и рекламних „депонија“ телевизија и новина. Ограничења у томе као да нема.

        А све са циљем да се створи шарен-свет који ће укључити машту, заинтересованост, промишљање, смисао за  комбинаторику и духовну игру  детета; да домишља свет и само зађе с ону страну видљивог. Али и да му покаже (на неким примерима) како се текстови могу правити и читати и на другачији начин.

       Док обликује свој уметнички свет, Поп Д. Ђурђев деконструише стварни свет, али чува нити које га  држе у везу са традиционалним – змајевско, радовићевско, ршумићевско није најурено из његових песама, већ стално провејава кроз нонсенс спрегове, досетке и ритмичке блискости. Он иде и  за  сигналистичком поетиком која му отвара простор за графичко-визуелне структуре  таквог устројства да се песма може читати хоризонтално, вертикално, дијагонално или комбиновано – као у песмама: „Ког је пола ваш бицикл“, „То је оно право“, „Писмо из бојевог гађања“. Има их чисто визуелних и визуелно – вербалних ( стихованих).

         Ту су и конструкти песама  сатворених од  знакова из сфере маркетинга (логотипа) који митологизују одређене произвођаче, производе и купопродајни аспект нашег  трајања. Ђурђев деструише њихову првобитну поруку и у новоствореном контексту развија иронично-хуморну, шаренилом обележену, уметничку текстуру. Међу њима су и остварења са отежаном  комуникацијом – праве „мозгалице“ или „главоломке“.

         Песник Ђурђев у поетизацији својих светова, рекосмо, користи и поступак цитатности или игру интертекстуализације: преузима наслове, синтаксичке изватке из других дела, ликове, ситуације и, уз поигравања, ставља у функцију иронијско-хуморне пројекције дечјег света. То би биле песникове конекције и линковања са познатим, односно прочитаним, у циљу стварања малих сазвежђа од књига у једној књизи. Користи арго-језик и бирократско-политичке фраземе дошле у нашу свакодневицу преко  медија, и опет да песма буде што успешнија „зезалица“ у „обрачуну“ са таквим, обездуховљеним светом.

        Међутим, оно што је одређујуће за последњу књигу Ђурђева, то је њена идиоматска природа, настала из употребе непотрошивих говорних константи у језику, којe и нису друго до „клишеи, нерашчлањиви скупови речи“ у говору једног народа

 ( везана врећа, чизма главу чува, хватају зјале, има да роди мечку, кад се прашина слегла, мртав хладан, Дрвена Марија, жалосна му мајка, обрни окрени, ко руком однето, врбов клин и др.). Ово пак, код младог читаоца, буди радозналост и враћа га на врело живог говора, на  гипкост, мудрост и пластичност казивања.

   Поезија Попa Д.Ђурђева нуди се, дакле, као микс/стапање низа поетичких слагања која чине да она буде и нонсенсна (почев од самог наслова), визуелно-вербална, интертекстуална, интермедијална, ребусна, постмодернистичка, идиоматска поезија. И она не опевава постојећи свет, већ из њега ствара нов, загонетан и на сто начина оцветавајући свет.

"Дневник", 20. април, 2015. год.                                                                  Ч. Ђ.