„РАЧАНСКА ПОВЕЉА“ – РАДОВАНУ ПОПОВИЋУ
Манифестација Дани Раче украј Дрине, 20. по реду, добила је
и овогодишњег добитника „Рачанске повеље“. Жири у саставу Светислав Божић,
композитор и универзитетски професор, Горан Петровић, књижевник и дописни члан
Српске академије наука и уметности, и
Милета Аћимовић Ивков, књижевни критичар, једногласно је одлучио да ово признање припадне новинару, публицисти и највећем
биографу српске књижевности XX века – Радовану Поповићу, за његов трајни
допринос српској култури. Награда ће бити уручена 16. новембра 2014. у манастиру Рача.
ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ВЕЛИКАНИМА
Радован Поповић је рођен је 1938. године у
Дубу, општина Бајина Башта. Прво се бавио новинарством, првенствено везан за
ужичке „Вести“ и „Политику“. Она га је
понајвише потврдила као новинара и учинила познатим. У том смислу,
значајна су два момента: када у
време либералистичких тенденција у Савезу комуниста Србије (Марко Никезић, Латинка Перовић, Мирко
Тепавац и Мирко Чанадановић) постаје главни дописник „Политике“ из Новог Сада да би, након Титовог обрачуна са том
идеолошком оријентацијом (1972), и он
дошао под удар догматске критике; и други момент његовог деловања је када,
захваљујући коректном односу „Политике“, почиње да ради у културној рублици, а
затим постављен за уредника недељног
културног додатка. Овим уредниковањем, преко ангажовања сарадника и
престижних пера, Радован Поповић показаће изузетан смисао за текуће али и трајне вредности како из књижевности
тако из домена музике, сликарства,
позоришне уметности и низа других
појавности у култури Србије и ондашње Југославије. Тако је „Политика“, са
Поповићем, добила на замаху, опсегу и значају презентовања култоролошких садржаја које никада није досегнуто, нити у било ком дневном
гласилу икад поновљено. Била је велика привилегија, у то време, појавити
се у његовом културном додатку јер је
увек полазио од вредности онога што се
приказује и како се читаоцу презентује.
Од
доласка у културну рубрику и почетка уредниковања културним додатком нашег најпознатијег листа, креће публицистичко-књижевно стварање Радована
Поповића, тачније од 1976. године – од прве написане књиге о Иви Андрићу; стварање које, несмањеним
темпом, траје и данас. Пут дуг скоро 40 година, обележен интензивним
истраживањима по библиотекама, архивама, по замагљеним и прашњавим ћошковима
историје, грађанске прошлости многих породица, или дојављеним заоставштинама, расутих у времену. Највише
га привлаче заборављене или скрајнуте
шкриње у којима су затомљени драгоцени подаци о минулим животима значајних људи,
од којих је сваки од њих један духовни космос, интимно, породично, друштвено и
уметнички обојен.
А резултанта тога је на десетине
биографија, животописа . Импозантна биографистика: Иво Андрић, Јован Дучић,
Растко Петровић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Вељко Петровић, Меша
Селимовић, Тодор Манојловић, Бранко Миљковић; књига о великом штампару
Цвијановићу, о Бранку Ћопићу, Мики Антићу, Сретену Марићу, Васку Попи, Александру Поповићу, Миодрагу Булатовићу, Добрици
Ћосићу, Михизу; о српским надреалистима, њихов „групни портрет“ – Сјајно друштванце, о српским писцима у
дипломатији – Жудња за фраком, о
писцима сликарима... Све у свему – око 40 књига: за сваку годину истраживања и
писања по једна књига посвећена појединцу или групи која чини контекст, тематску
целину.
Биографије су литерарни жанр, у другим
земљама јако присутне, изузетно читане, а код нас – после средњег века, у коме
се именују као житија о црквеним људима и српским краљевима, – први пут, у нашој савремeној
књижевности, „васкрсавају“ и континуирано се ређају тек са Радованом Поповићем
и његовим настојањем, и умењем да се уђе не у свет дела ствараоца (то се оставља критичарима, теоретичарима,
ауторима студија и монографија), већ у трајање, спољашњи и унутрашњи живот
онога који ствара и налази место у трезору памћења једног народа.
Када пише о изабраним личностима,
одреда о књижевним великанима из разних периода, Поповић полази од трага и
вредносног смисла који са собом доноси и за собом појединац оставља. Обликујући
било који људски и стваралачки профил, он следи хронологију трајања од рођења до смрти; он развија
антропологију његовог бивства која води у више праваца; он потенцира друштвени
и политички миље, историјску датост, породично стање, духовни и психолошки
аспект бића које је предмет његове рецепције. Прати његово пробијање кроз
живот, сусрете и сарадничке односе, неспоразуме и сударе. Дотиче и понеки кутак
његове интиме. А да би све то обухватио, урамио и пренео као чињеницу и
утврђену истину, Поповић обезбеђује и
користи силну фактографију ( службена
документа, фотографије, дневничке записе, писма, факсимиле, сведочења других,
личне изјаве дате некад и негде, писање штампе, критичарске афирмативне опаске,
разне цитате, датуме), што све води у заокруженост и пуноћу обрађене људске
судбине која остаје сачувана од корозије времена, па самим тим и од заборава.
Оваква биографистика Радована Поповића
читаоцу се нуди као чин позитивистичког али и спонтаног, динамичког и посве
интригантног, на махове и надахнутог писања, а сам аутор као
човек неисцрпне енергије, великог списатељског умећа и рафинмана у одабиру и
слагању грађе, и као емитер тако ретке емпатије за оне чије профиле развија,
првенствено, за неко будуће време. Такве књиге постају незаобилазни бедекери
који воде кроз згуснуте и замагљене пределе сада већ неухватљивих егзистенција познатих.
Оне су и пожељне и корисне пролегомене у
спознавању дела оних који су биографисани
руком и умом Поповића.
Излазећи из ове приче, треба рећи: њему,
скромном и спонтаном, свуда и увек – сва врата овог ученог и духовно узнетог
света су била и јесу отворена; и свуда и увек радо је виђан и срдачно
дочекиван. Јер, свако зна – свој
интелектуални живот посветио je другима, тако
да се тај исти живот може слободно упоредити са стаблом олисталим од животописа многих српских великана. Сви они зраче и трају
својим делом, а Радован Поповић несебично чини да они више и боље светле и оним што су у текућем животу
били.
Часлав
Ђорђевић
